Просветни гласник

ИАУКА II НАСТАКЛ

45

— А г.тедаоци'? Ето, иогледај који су у веКини у — Чекај да видим. — Дакле, шта видиш ? — Нечасии су у већини Ено једнога кога знам као нечасцог, ево и другога, а ено и онога с дугом косом. Шта ћеш на то рећи ? — Цобеђен сам. 0 нечасни, модим вас иримитеш мој агртач, и ја цредазим вама! И Фидитид се реши да стуин у школу Сократову. Али се Стреиснјад у брзо нокаје, и бежећи исиред сина крји га туче, истрчи на сцену. ..Гао јао, суседи. рођаци, грађани, у иомоћ, хоће да ме убију. Јао глава, јао ви.шце! Ниткове, тучеш свога оца!" Фидииид: — Тако је оче. — Чујете ли, нризнаје да ме туче. — Дабоме. — Ниткове, лонове, оцеубицо! — Вређај, вређај, кажи ми још хи.ваду увреда, то је за мене право задовољство. — Неваљалче! — Ти ме засинаш. ружама. — Тучеш свога оца. — И доказаћу ти, да имам нрава да те тучем. — Неваљалче! Зар може ико икад имати ирава да туче свога оца? — Ја то могу доказати, па ћеш и сам бити убеђен — Да и сам будем убеђен? — Сасвим проста ствар. Реци само која од два разлагања хоћеш да употребим. Иосле тога Фидитид, говорећи о Закону који дозвољава оцу да бије своје синове, каже: ,зар и онај, који је први донео тај закон. и који је учинио да га и негови савременици приме, није био исто тако човек као и ми што смо ? Па зар нрема томе не бих и .јамогао донети закон, који дозвољава сину да туче свога оца? Етог иогледај нетлове и другс животиње, и они се туку са својим очевима а има ли друге разлнке нзмеђу њих и нас до те, што они не иишу законе?" Таква су била најмилија резоновања соФиста. Тек на крају старац створи себи ново мишљење, и дошавши до закључка да су соФисте неваљалци. новеде .једног слугу ,са собом, и, држећи у једној руци буктињу а у другој секиру, нотрчи ка шко.ш Сократовој, да је, заједно са свим онима што су у њој. иоруши н попали. По Мелос-кој ствари зна се, какав су пут себи прокрчиле те доктрине, јер су у тој ствари утврдиле теорију права јачега; и историчар се пита какав је то био натриотизам тих дошљака. који је у ирошлости гледао само које какве ненотребне старудије, и којн .је етављао своја лична резоновања, ту читаву војску специјалних аргу-