Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

57

Сократ је био оглашен за кривог. Ономе, који јетако високо уздигао морадно достојанство човеково није дичило, да се носдужи средствима обичних оптужених даби придобио судије. Он је хтео да му потомству смрт буде санкција живота, и у одбрани својој више се обраћао него судијама. Требадо је одредити казну. Мелетос је преддожио смрт. Сократ је на то рекао: „Атпљани, зато што сам се сав био посветио сдужби отаџбине, радећи без одмора да суграђанима својим улијем што више врдина, зато, што сам због тога занемарио своје домаће ствари ? и сдужбу, н достојанства, осуђујем^самога себе, да за остатак дана што ћу их провести у Пританеји, будем храњен на трошак репубдике." Осамдесет судија које је тодики нонос вређао, приђоше онима двестотине осамдесет и једном и гдасаше за смрт. По Пдатоновој Аиологији, посдедње речи Сократове показују мирноћу, коју је и Катон Утички пре но се убио самоме себи жедио: „Од две ствари једна, рекао је, иди је смрт потпуно уништавање, иди је то само предазак душе са једнога на друго место. Ако све ништи, смрт бп бида ноћ без снова, ноћ вечна и бдагосдовена. А ако је смрт само промена места, каква срећа што ће човек на том новом месту наћи оне које је познавао. Ади, време је да се раставимо, мени, да идем да умрем, а вама да останете да живите. Коме ди је од нас додељена боља судбнна? Тајна за нас људе, ади не и за бога". Тридесет дана провео је у затвору под стражом једанесторице, чекајући новратак теорије посдате у Дедос, пошто су закони забрањивади да се у том међувремену ма ко погуби. То време провео је Сократ стављај ући у стихове Езонове басне, н разговарајући се с пријатељима о највишим фидософским идејама: бесмртности душе п будућем животу. У очи дана повратка освештане дађе, Критон, један од његових ученика, спремио је био све за бегство Сократово у Тесадију. Али ,је Сократ то одбио, говорећи му о законима отаџбине, и морадној дужности свију осуђених грађана, да се подвргну казни, коју су судије изрекле. На, послетку и по-сдедњп дан дође. Сократ је сав тај дан провео у разговору што нам га је Пдатон сачувао у Федону. Пред задазак сунца донеше му отров, који је он мирно испио, окружен пријатељима ко.ји су пдакали; и сам је апсанџија пдакао. Када се смртна хладноћа већ бида почеда да осећа у ногама, и да се шири по горњим дедовима теда, Сократ .је, смешећи се и то више скептички но с презирањем рекао: „Критоне, дугујемо једнога петла Асклепијосу, не заборави да се одужимо." Тиме је хтео рећи, да га је смрт осдобађада терета живота, и да се зато треба захвалити богу избавитељу. Мало доцније даки покрет теда наговестио је, — да. га је душа оставила (Маја или Јуна 399.).