Просветни гласник

84

1ГР0СВЕТИИ ГЛЛСНИК

Код Бертдоа су три иринципа, на којииа све почива. Први гласи, да је количина развијене тоалоте мерило за извршен молекул-артг рад, тј. за тако рећи јхемијске аФинитете. Да ли тако добнвепе вредности дају јасну основицу за уноређивање, која би била слободна од сваке могућне збрке, или би, може бити, електрична мстода могла дати подесније резултате — још је нерешепо иитање. Кад би се хемијски лфинитет показао као просто електрично иривлачење, што и није невероватно, онда би заиста морао термохемијски систем претрпети пеку модификацију. Док се то не изврши, мора овај Вертлов принцип важити као правилан. Друти његов нринцин гласи, да количина тбилоте, која ее развија ири некој реакцији, зависи од завршнога стапа, оез обзира на иут којим се дошло до тога резултата. Кад се угљеник нри сагоревању најпре претворн у угљенов моноксид (СО), а нотом у угљенов ди^'1' («•••.;(. I I-, .(<■ .1 \Џ , д дк тат, као кад би се одмах ј^И °Ш| вање, какоибива при обич§ШН ном сагоревању дрва на огњишту. — То је Хесов ®МУга!»г ' " закон, који се можо с коБерт'л .0 (ВвгО»е1о»), рођен 1827. ришћу употребити за израчунавање топлоте развијене услед реакција у оним случајевима, гдо није могућно непосредно мерење те топлоте. Трећи му принцип изгледа на први поглед невин, алије баш он изазвао силне заплете и безбројне препирке. Њим се просто исказује, да свака хемијска иромена тежи ка ироизвођењу таквих једињења, код лојих бива ве&и део тоилоте слободан. Кад би то било сасвим тачно, онда би се могло на врло прост начин објаснити. зашто је у стању нека супстанца да истисне другу