Просветни гласник

ИАУКА И НАСТАВА

у неком хемијском једињењу: зашто, на пример, — да се изразимојезиком старе хемије — имају метади већи а.мшитет према хдору но према брому. — Могао би се удесити дугачак сиисак је .мнБеи .а, која потпадају под оваЈ приндин. Ади би се, на несрећу, могао удесити опет други списак оних једињења, за која се чини да су изузеди, тако да изгледа, да је Бертлог> прословљени „иринции максималнога рада" потпуно тачан само на температури апсулутне нуле. Према томе излази, да му је овај трећи принцип више идеалан но стваран. У тесној је вези са овим питањима, као што је и Бертло ноказао, онај чудновати иринции о алотџоиији. Црвени и бели фосфор јесуједнаки елементи и у ствари су једно исто. Међутим је један од њих отров, а други је невина стварчица, а могу се и један у други претворити иросто јачим загревањем. Једна врста сумпора кристалише, друга не, а трећа кристалшпе у сасвим другом облику. од прве. Па и овде може тонлота да изазове прелаз једне врсте сумпора у другу. Озон и обичан кисеоник различног су мириса и различног утицаја, а ипак је у стању електрична струја јаког напона да претвори један у други. Исто су тако угљен, граФит и дијамаиат само разни облиди једног п истог елемента, угљеника. Овде имамо пред собом противуречпост у философији Хемије. Није било лако замислити, како да .један исти елеменат, који се сматра као засебит, неразорљив и неироменљив, може посгојати у више разиих облика. Међутим је Бертло био у стању да иокаже, како ова разлика почива просто на различној количини енерги.је, која је везана у једном и другом од ових различних облика, због чега није једнака ни топлота, која се развија при сагоревању ових различних обликаЈеднеи исГе материје. Тако би нпр. велика ватра од дијаманата давала мање топлоте но таква иста ватра од дрва. Сасвим сличну неприлику, са овом о алотропији, изазивало је контактно или „ каталитско" дејство. — При обичној температури могу бити кисеоник и воденик у додиру годинама, као смеша. Али, ако се у ову смешу гасова убади ма и најмањи делић платинског сунђера, наступа одмах странша експлозија, која потреса све уоколо. Тако се могу кисеоник и хлороводенична киселина, у смеши, загрејати до врло високе температуре а да се не сједине; али кад се дода ма и најмањи делић бакарнога оксида, одмах наступа веома јака реакција. Хлор има врло јаку наклоност према металима. Ну, ако су и хлор и метал потпуио суви, могу остати гсдинама у додиру а да се не једине; али и најмања влага изазива једињење. — Овде изгледа, као да каталитски агенс — тако се зове оно треће тело — уклони као неку кочницу п тиме ослободи дотадањих веза оне снаге које врше једињење. Еако иак, то бива није било, никако објашњено.