Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

125

на удружења, која су себи поставида задатак, да војују нротив опасности од адкохода. Ну у васнитању за трезвеност нпјјаче дејствује иример од васиитача. „Врлина, које сами немамо а другима ,је препоручујемо, јесте једна вештина без убедљиве снаге", веди Позадовски прп отварању бремског конгреса против адкоходизма, 1903. године. II „оно што у мораду на друпттво највише утиче, није поука и наредба, него узор", рекао је Хердер. „Узрок навици на нпће ннје зло стање него страст за подражавањем. Нрва чаша исто тако мадо нам прија као и прва дигара. Људи (особито деца) нију, јер и други нију. А кад се једном навикне на пиће, онда се има увек довољно раздога да сеидаље пије. .Ђуди нију, кад се виде посде растанка, а пцју и кад се растају. Пију, кад су гдадни да гдад заварају; а нију и кад су сити, да добију апетит. Пију, кад је хдадно, да се загреју; пију кад .је тошао, да се расхладе. Пију, кад су дремљиви да се разведре; пију да засне, кад су у несаници. Пију, кад су у жадости, иију кад су веседи. Људи пију, кад се неко крштава а пнју и кад неког сахрањују. Они нију, иију! — Па за што да не пију, да забораве па тугу, беду и нужду? Као што је страст за подражавањем гдавни узрок нијанству, тако је пример трезвености најбо.ке средство против њега". (Д-р Бунге). .Гасно је, дакде, да васпитач, да учитељ има дужности, које не сме занемарити. Нарочито овде нагдашујем, да учитељи, који не пију ни једног адкоходног нића да би ученицима дади добар пример, засдужују наше највеће поштовање; јер треба имати одважности ијаког убеђења да се може борити против струје и да се отрие све нетактичности оних људи, који држе да је најбоље, кад се с одаким исмевањем нређе преко цедбг овог питања. На иример, што застрашава, — модерна педагогика много не подаже. Некад су онијади робове, да зандаше децу од порока пијанства; данас, пак, врдо често сами очеви врше удогу оних робова. Наша деца у ведиким градовима посматрају, на жадост, и сувигае често како се људи повијају удицама. Васпитачев би задатак био, да поучава децу, да таквог човека сажаљевају као неког бодесника, који засдужује наше сажаљење и коме ваља указати најбрижљивију негу, а да га не сматрају за бедннка, кога ваља сви да вређају и да се јавно срамоти. При крају сам својих издагања. Она, наравно, ннсу потпуна; њима је сврха, да подстакну на размншљање о питању о адкоходу с педагошког гдедишта. Ако сам успео, да кога уверим, да је питање о адкоходу предмет који засдужује пажњу шкоде и васпитања и да је цео