Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

II. Ј. ОдавиИ. „Песме". У Мостару, 1906. Штампарскоуметнички завод Пахера и Киеића. Стр. 179, 16°. Познање надахнућа, оне унутрашње, духовне моћн, која се јавља страшннм бременом духа, и која га деди на два Ја": једно, које прима унечатке, ствара из њнх огромне гадерије слика, полуваздушннх об.зика, и друго „ја", које' контродише прво, посматра сдатке муке у продесу песничког ствараља, — то је тај период у животу, када се иочињу дити сузе чежње и сете, сузе протеста нротиву окова бића, сузе признања својенемоћн, слабости за ведики иосао творанкп. Сваком истински одареном песнику познат је овај ночетак духовног живота. Песник живи тада двојством свога духа, кодеба се, тежи вишој ерећи, идеадима, подносећи трзање срца и савести, и назнре кроз подујасну сумагллцу јасно оцртане социјадне, религиозне или моралне ндеале. Наш несник, у чијим ћемо песмама иотражити елементе истинске ноезије, и чије ћемо мисли и идеје безпристрасно анализирати, окако сведочи о томе психолошком моменту: ,,Па и зар бих мог'о кад бих нешто хтео, Да вулканско врење и лавину ову, Што ми срде илаве, што ми живот гасе, II што ужас, очај, над главом ми зову, Преставим их људма? Не, то не бих мог'о! У мојим се грудма Сад олује носе и страшила бију, Очајничке сузе у њима се лију, И то сузе такве, какве очи моје Нису никад лиле, И које су ледне чак на дно се скриле Моје душе мучне, где им врела етоје. То ми душа ллаче!.