Просветни гласник

126

ИРОСВЕТНП ГЛАСНШС

Под теретом свога сопственог признања песник се окреће од стварног живота, сдожепих соцпјадннх захтева и задатака, и у обдасти „Фикција", тражи своје символе и кумире. Они су далеко. Муза кроткога надахнућа, то је кумир, коме се песник с редигиозним поштовањем покдања. „Под ружичним небом вечнтога Маја Где ти нресто блиста од камења драга, Дозволи зш смртном да тн нрићи могг, Да осетим сладост осмеха ти блага; Да тн славу видим н ореол сјајни, Пут, што к теби води, иокажи ми тајнн! 0 колко сам пута иш'о да те тражим, Чезнући за тобом усамљен и сетан !... говори песнпк својој Музи, и та његова исповест, мека и искрена, буди у нама признање духовних с.ида, морадне сдпке његова кумира. У пееми ,Она", — једној из најдепших иесама у овој збирци, песник је дао најјасиију ФотограФију њену. Тпхо је, подусановито вече. Мир је. „Она" га тихим, кроткимцедивањем зове у подумрачну даљину. Земља спава, једино се чује како потоци и реке жуборе. По меланходичном ваздушном пространстну тихо се дедуја хор визија, подусенака. Нигде јава. Време за дубока размшпљања, када човек у самоћи тежи да позна „самога себе" н .животсобе стране гроба". Г. Одавић верно указује на дубоки психодошки момент, који не губи никада своје значење. Асоцијације пресгава нижу се брзо једна за другом, уображење ради, и пдодом овога јављају се необичне јасне сдике. И при свему овоме — често пута, не остављају ни на један минут песника. -Иред његовим очима иродазе прошда покодења, без ведиких страсги и патњи, више господа и слуге, но идемена и народи, дижу се дворци и куде, бруји ускрсди живот прошдих, тамних векова. ТГ те се сдике нижу не као у сну, бодеКивом екстазу, но у јасном ломчпом реду, под неограниченом контродом свести. Песника нотреса в зда судбина људи", која се свршава прахом и пепедом, II он се креће на гробље, „где је срећа бида". Вили му говорп: „док суза имаш, кад год гробље видиш, знај да понајдакше кроз вео нровидиш, што је вечном тајном живот људи свио". 1Г песник веран својим осећајима, провиди кроз хдадни део живота, сурову, неограничену смрт и тамо . . .„где младост цвета, и где љубав нленн И где мајска светлост очи мн засени, Лешотама многим лрироде у цвету", и тамо „где се двоје воле ... Хладна самрт чека!'' —