Просветни гласник

130

ИРОСВВТ1Ш ГЛАСНИК

II Ве.шка и моћна ирирода у свој својој красоти, у границама пространства и времена, са својом ведичанственом 6'есмртношћ.у. строгим и ненобедним физичким законима, иривлами несника, буди у њему моћна осећаља, и изазива јаку унутрашњу радњу духа. Читав низ спрљних, дубоких емоција, буди у г. Одавићу и јасни, далеки хоризонт са вечно мистичним звездама, и горе, и ноља, структура, геометричност, тако рећи, свега млтеријаднога, облик шума, река, нотока, дука. Он уме да Јреда нрироду, може да осећа њену деноту, стара се да нроникие у психодогију њену. Природа га зове к себи, у своја неаграничена недра. Прочитајте са оном јаком анадизом, која треба да је стадии иратидац нитаочева духа, песму „Даљина ме мами". „Јесење је доба. Сунде благо греје; Пожухела иол.а н шуме већ свеле Кроз прашлну златну, што но зраку веје, Тамо у даљннн ноглед су ми среле, Па ми слатком чежњом иснуниле груди, И машту ми дигле да кроз незпан блуди. „Хајде" веле, к нама!... Даљина те жел,ка, даљина те зове II срећу ти нуди н радости нове. Тамо у даљини, у дубини будућности, тамо су вечни идеади; лни нае зову к себи и нуде бдаженство и нокој за нодвиг трпљења и страдања. ... Ка извору хајде, где се туга свака Нанојена, ствара у мелем што снажи!... И ми на томе путу к идеадима, заборављамо на многа огорчења која нам груба* свакиДашња проза допоси. Окриљена повечија "мисао креће се туда „Да у тајне нродре што их човек нисо, II ватром их стваро свога срца жива. И када ову ведичанствену даљину скрива тамна ноћ, када ишчезне здатни поток сунчане светдости, тада вечност ходи, песник је види, осећа и подустрасним, полупдашљивим језиком говори: Глуво доба ноћи. II сан што се свија Тајанственост неку око себе шнре, Да реко' бн желе, ко предстраже смрти, Да нас још и живе с вечннм мраком мире,