Просветни гласник

131

И ја Слушам вечност како хихо миче, ... Презирања хладног на лицу јој видим, Видим неки чудии, неразумљив нодсмех. У трагичном еукобу идеада, земље радости са суровом продазношћу, вдашћу времена; у вечном потоку нромена ла земљи, песник внди неумитни закон нрирбде, којајетако депа, сидна и тако страшна. На земд>и се води вечна борба. Крв људи обојида је сву земљу. Хоризонт, н ,сунде бдаго, и ноље травно и брда, шуме, дубраве сочне" — све то прнча о тој борбп. Горак се ускднк страдања хори но свој земљи. У овом сазнању, .теже морадна страдања несникова. Његова савест свуда му диктира, и као мрачни аскет говори: „На лицу твоме, о земљо мајко, Ни стоне нема без крвн на.ше! Земља .је вечита ареНа страдања: и јецање и идач и уздаси горки, само гдаси бода из ње одјекују. Са необично јако развнјеном бодећивом савешћу, песник тражи у природи Вишега Духа, иуразним природним појавама грому, ходуји, бурн, зими, јесени, сву сдожну и дубоку пеиходогију Свемирне Душе. Нриродаје жива, она разуме људе, осећа, говори немуштим језиком. који .је познат бдагородном осећању и пдеменитој мисди. Суму ових идеја г. Одавић концентрише у по неким песмама. Примера ради узмимо: ,У бури" и „Визије". Поноћ је. Бура тутњи на пољу. У хаосу ветра и ходује, у брујању најраздичитијих звукова и тонова, гневном роноту нокодебане стихијс , када се чује здосдутни шум горскога потока, потмуда хука шума, — пееник седи сам и разговара се својом савешћу. Савест је одицетворена у мрачном и тајанственом странцу који се скдања од буре, додази иеснику и куца на врата. Он се боји ходује, боји стпхијиога суда, и подупдашљиво говори: — Отвори странцу! Холуја развија крила своја-. Песник узбуђен иита — савеет: .Чујеш ди што год?" П ум и срце очекују страшни одговор савести. Оии знају да природа говори, но у грому страшних речи немогу да на1»у нојмљивога одговора. Тада Савест говори јачим гдасом од ходује:

., Одјеци то су... . Уздаха боних, несреће, нлача, просветни гласник, i. кн>., 2. св.. 1907

10