Просветни гласник

10*

ОДЕНЕ В ИРИКАЗИ

133

Нн најмањи гласак не реметн кокој Нит у снове дира што их земља сања, И новорке дуге маштарија чудних Преплићу се, нижу, с оголелог грања". (Вејавица). То нежно осећање природе, раз.умевање њене красоте и вештине, епособност, да из огромних нојава природе, која такође разуме човека, изводи сдожне акорде, симпатичне слике, и да све то преда у истинитим, простим бојама провлачи се кроз сву појезију г. П. Ј. ОдавиКа. У песмама „Над старим нарком" и В К теби иоље равно", песник же.хн, да се слије са ириродом, да се нреда тишини, и да у слатком, полулењивом покоју слуша језик природе, како сету зове, Н њоме ствара хармоније новв", и да у дицу „где вечност будна сновима се краси" дочека свој суђени час. Све су ове несме необично маеивне садржине. г 3имски Моменат" * ,У окриљу зиме", „Куд ли ће ме Боже" и др. то су најмасивније Фотографисани исихолошки моменти односа песника према природи. Узмите још „Песму мрака". У самоћи ноћне тишине песник одједном чује песму тиху, али силну која му све биће прожима. Са дна његове душе будисеодзив. У овом двоиеву бруји вечно-нежна сета. И,разговор, који се води између песника и дубрава, то је разговор тихе хармоније, -заједничког нријатељства. Исто тако у „Под зрацима благим" кад .воде дрхте мирне", неснику се чини, као да их то чежња диже, и даје јаену слику поступнога развића Формалних осећања: „Ослушнеш ли боље, реко би све ближе А са свију страна теби стуиа нека Милозвучна несма тамо из далека, Ва?душно се море ко кристално блиста, И најдаљих брда контура се чнста Тако јасно види!" Но овде није само хладно посматрање лепота ирироде. Песник тражи од ње одговор но многа питања, која у кодексу моралних нравствених ндеада вољно постоје. Он зове „тајанствене друге" у окриљу зиме, да му кажу иричу о вечној срећи, триумФУ правде и љубави, причу — ,крај које и живот Мени смртном мирно у ноноре тоне. „Причајте ми причу да је љубав нежна И од саме смрти и од свега јача!