Просветни гласник

ОДЕПЕ И Н РИКАЗИ 135

величанствено.м синтезу природе; тој всдикој творачкој сили, г. Одавић. је дао нежпије 'звуке своје поезије, свога културног христобратства, не уневпш у њу елементе бујне маште, сдадострасног одушевљења, необузданих страсти. Он види незнано норекдо љубави. вшну природу, божанственог духа. Само така је љубав у стању њега да одушевн. Он носматра таку љубав двоје драгих п надази у томе више морадно задоно.нство :.. . Никад чари веће Од нојаве њихно дотле нисам вндо. Ко визије златне из духовног евета, И н.лх су ш двоје, ко два нежна цвета, Потрееали чежн.ом раздрагане грудн. Ннкада ло дотле ниеу далн људи Да осетим јаче божанствену мисб, Нити мн се дубље у срце записо Дух, што свето.м влада!'' (Она). У снима овнм песмама једна необично светда црта. То је осуство банадке отворсности, у онисивању своје љубави, нздншне Оиширностп, •1>игу1»а.шости, која је тако одомаћена код већине данашњих несиика нашпх, покдоника женске красоте на тржишту светске суете. Наш песник је морадни интедигент. Као год у песмама о природи, где он тражи светду васељенску душу, тако исто и: у љубавним несмама г. Одавића занима духовна красота, моћ интедекта. Отуда ниједног сидиог крика, ни једне грубе ноте. Васннтана сентиментадпост, љубопитство доброга тона, чистота номисдн, то је основни едемент овнх песама. „Сећаш ли се, рецн! Ох, да дивннх часа. Сећаш ли с.е кад смо нрви нут се нашлн, На еамо у врту? Сунце бете село, А.Г му рујни зрацн још не беху зашли. Седела еи сама на клуни кра.ј зида И била си сетна, зашто, ниеам знао; Цролећем је ваздух мириеао бистар, И ја(мин је бели и јоргован цвао. Сео: сам крај тебе, на се тако е тобом Не.м, у срећу нашу и сам удубио, И кб цео излив осећаја својнх —. Узо сам ти руку на је нољубио. Ти еи бнла мирна и емешнла еи се, А.Г тн у ногледу среће лнк је био;