Просветни гласник

13'8 НРОСВЕТНИ Г.1АСНИК

нога Бога". II у здокобном размишљању, он као да чује „тетеп1о шоп," оно злослутно бнјење часова. Он видн живота зиму, симнод смрти' Физичке —- и духовне ! „Мир је ко у гробљу" — шапће он самом себи. Тамна ноћ је пала! II тешки иредсмртни дах њен обхрвао. јс душу иесника. Кроз гробну тишину он чује ударе кдатна, које му напомиње о времену, које постојано Траје и односи своје жртве. „Пази" вечно ћеш да спаваш! Чу.ју .се, иосдедњи страшни звуди. У опште овај страх од живота и бојазан од смрти, заједничка судбина свих .вудн, као да примирава за минуту песника са човечанством. Но стара се трзања онет јављају. Г. Одавић се уиушта у анадиз „новога човека", тако рећи „свога", идсадиапрозанога, позитпвнога, који се издваја из гомиде обичних људи. У општем ходу развића своје идеје он не нодази из позитивизма, не изводи крајњи закључак о неограннченом нроизвољу човека, не одриче морадитет, ие проноведа амо•раднзам. Метафизички идеаднзам, коме се он час свесно час бесвесно покдања уздржава га од горњих закључака. Човек се његов издваја из гомнде. Ночиме? Не гвозденом енергнјом, смедом мишљу, сиремом за борбу, за нобеду будућности, месФанатизмом светнх идеада, већ својим негатнвним односом нрема садашњости, својим норндањем друштвених стварности. „Када човек кажем ја ла тебе мисдпм Чиј '•<> дубок иогдед у прошлост је слпо, Па тебе што људе по духу им цсниш, Па тебе што си се у самоћп скрио, Одакле кроз живот као кроз са . ходпш, И погледе честе пут небеса водиш!" (Човеку). Јсст . . . ти си у страху у вечној си плашн.и 1 А зашто У иита се несник. Одговор врдо нрост: зато што си бестрасан и не идеш страсно, оружан редпгиозно-социјадно-наравственим идеадима у борбу нротиву друштвеног зда. За то, што одимпијска деност и мир, обдомовштина, кнтајске зидине, сметају новоме развићу, нрогресу, твоме духовном и кудтурном уснеху. Сдуж! тд друштву. његовим идеадима заиста је врдо озбиљна ствар. Осећа се нотреба Морадног кодоса, сно> обног да издржи сурову борбу са неправдом, да трпи ведики бод, и да се вдада но нринцину свежртвујуће љубави. Ту је пр »рочанство, хришћанско месијанство... вечна духовна жеђ, апостодство. Г. Одавнћ ово јасно сазиаје и необично срдачно по неки пут проповеда у својим песмама. У „песнику н идеаду" Песник со овако жади: