Просветни гласник

ОДЕНВ И ИРИКЖЗИ

139

— ,, Не могу више! Уагор де свладо! Сми.хуј се једном и остави ме! Доста сам ишо где си тн хтео, Доста је како твоје мн нме Једино светли!" Песник је кдонуо: нема ни мдадоети ни здравља, ни оне вере, н1то га је раније загревада. Он ни.је хтео да прими здато, које су му нудиди људи „да самО спусти погдеде ниже, и да му срце к' небу не жуди!" II шта је бидо у резудтату? — Бод, муке које га нрате још од почетка. Ни земља ни небо, ни идеад нису му дади никакве награде. Овде се већ сишдо са деетвице метаФизичког идеадизма, на чврсто земљиште утидитарне наравствености. Пад је готово неизбежан. Но тада као спасидац јавља се идеад, у свој својој сиди. Он који и храни песника: Зар за то давах мисдима твојим И духу твоме нробуђеноме Мађијске моћи, да ее. о тсбе Кб вал о стену нискости ломн?" . . . Умор те свладо тужан ми велиш . .. А што ће крила што су ти никла? То није умор . . . покушај само Крила су твоја отиору свикла. Ова песма није еавршено одређена. У цему је победа, сида идеада ? Какав је он? Једи редигиозни, социадни, морадни? За шта песник пада, зашта је он ратовао? Где је поље његове битке са здом, са неправдом? Где .је тражења Бога, редигије Богочавека, иди шта више, сагдасно духу савремне светске дитературе, човекобожанства ? На ова питаља поезија г. Одавића не даје категоричне, бар за сада, одговоре. Његов егоцентризам са сво.јом подујаеношћу, магдовитошћу. закдања те идеаде од нашега љубопитнога погдеда. Г. Одавић уоиште нрезире гомиде. Ово је његово презирање стадно, урођено, подгрејано без сумње многим минусима нашег друштвеног жиивота. Осећа се оскудица редигиозно — социадног идеада, ко.ји би га новео кроз додину илача и страдања, таме незнања, не са мачем презрења, но са дубоким уверењем човечје природе, са сдовом снисхођења и праштања туђих грехова и порока. Његов човек .је виши од остадих људи. Он говори разочараном:

„Погледај само. какви их има, Именом људским што свет их китн!"