Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

42б

науке у оном смислу као за проФССоре, ади су ово намерно или с.тучајно нрећутали. Супденти се постављају на онај исти начин као и проФесори кад се нремештају иди постављају поново. Раздика је у томе, што они ниоу ступиди у свештенички чин, а неки од проФвсора јесу. Тек гдавао је да сви они врше своје дужности кодико могу и умеју, независно од тога: да ди су у мантији иди не и, даје мантија у овом посду исто тодико важна, кодико и обрезање за оне незнабошце, који предажаху за време аностола Павда у Хришћанство. II данас има супдената, а тако исто и проФесора, без мантије, који годинама предају хришћанску науку са истим, ако не и бољим, успехом, као и ироФесори у мантији. Сам овај Факт, као и неједнако примењивање овог чдана према људима исге спреме, имиеративно захтева његову измену у смислу сдободнога самоопредељења. Јер сваком човеку, па према томе и Кандидату Ботословља, треба оставити сдободну савссг а никако му не натурати сидом оно, чега треба да се прима само по доброј вољи — са љубављу. Може један Кандидат Богосдовља бити одличан хришћанип и проФесор, али опет немати воље за свештенички чин, не због неке мржње према томе чину у опште, него због разних узрока о којима је раније било говора у нашој јавности и којима није ни место ни време да их овде наводимо, пошто ми је за сада једини циљ, да нокажем до очигдедности колико јс неумесан захтев о насидном рукополагању у свештенички чин оних дица, која се посвећују средњешколској настави у вери. Исто тако нећу говорити ии о новим дужностима — махом бесплатним, — које мора да врши наставник веронауке чим ступи у свештенички чин. Али ћу рећи две речи о новим старешинама, које свештеник — нроФесор добија норед директора и Министра. Власт архијеријска, од које увек зависи, не само постављање, него и премештаЈ проФесора и суплента веронауке, често пута је „тежа од мисирских пирамида". Кад се зна, да се те старешине врдо ретко обзиру на стварност и да се у већини случајева опредељују по дичним симпатијама иди антипатијама, које се опет појављују највише по .шанућу", — онда је јасна ствар: да је дужност свакога приЈатеља црквене просвете и науке у опште, да учини све што мо;ке, како би се бар она друга светиња — дом науке, сачувао од архијеријске самовоље. Бивало је случајева, да Министар нросвете и црквених послоиа само премести кога проФесора из једне епархије у ДРУ Г У — без пристанка архијерејског, из чега се носде изроди сукоб између Министра и дотичног архијореја, инајзад све се сдоми о леђа најслабијему, а тај најслабији случајно је — увек наставник, „за то што је дошао у нашу епархију неканонским путем". Ово је најгори сдучај и дај, Боже, да се више не понови, јер су поједини архијерсјн у таквом разумевању канона теради тако дадеко, докле не сме да тера ни један најобичнији грађанин. II док они не бнрају средства за одцросветни гдасник, i. књ., 6. св., 1907. 29