Просветни гласник

6 22

НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Бднже су уз идсје Хербартове стајади Вајц, Стој, Штримиел. У садање време као главе Хербартовскога правца у иедагогици јесу у Немачкој Јуст, Флигел, а особито проФесор Рајн, под чијом је редакцијом изиш .10 опширпо „Енциклопедичко руководство у педагогици" („Епсук1ора(Ј15сћс8 НашЉисћ Лег РМа^ОЈрк," издази већ и у II. издању). Исто опако, као и учитељ, ученици његови уводе у живот начеда индивидуалистичке педагогике. Ну упородо с индивидуадистичким у обдасти се педагогике данас врдо снажно истиче и потпуно супротни правац, а то је правац, који се зове социјална иедагогика, и којој је оснивач марбуршки проФссор Натори. Наторп је чувен и као фидодог Једпнист и као фидозоф тако зване „ново-кантијанске" шкоде. Теоријски материјад за конструкцију своје педагошке системе он је израдио својим фидософским нроучавањима. Метод критичко-фидософског истраживања он је унео п у своје педагошке радове, што је и дадо повода његовим ученицима, да сматрају Наторпа ттрцем социјалне иедагогнке као науке.' Своје основне идеје Наторп је издожио пре 13 годпна у брошури т 1'едигија у границама хуманосги. Почетак за оснивање социјадне иедагогике" (Фрајбург 1804.) Под хуманошћу Натори разуме нотпуно развиће човечности у човеку. Упородо с хармониским развићем свих страна човечје природе у посебном човеку, као битни усдов за развиће човека јесте унутрашње, живо судедовање свакога нојединца у животу свега друштва. Друштву је обавезан сваки засебан човек за све оно, што је у њему људскога, с друштвом је он нераздвојан и свим својим радом, који се осдања на развиће. Развиће и на нижим и на вишим ступњевима сдаже се помоћу неггрестане везе одедитог живота са животом цеднне. Са.мо савршено неваспитан човек може, из дана у дан, да се не користи духовном храном, накупљеном хиљадугодишњим нанорима људсгва, не мисдећи, коме дугује за то, што у његову жнвоту има кодико тодико садржине. Истинито васпитан човек зна најтачније како је нигатаван делић његова духовног богатства израдио он сам, зна, чак и боље, да је оно у њему посгигнуто номоћу свега човечанства. Његов сопствени принос — упоређен са општим благом — зна да је савршено ништав. Јединствено могућа задаћа развитка човекова и јесте, према томе, улазак индивидуе у општу заједницу радника, у организацнју рада. Само таквим сједињењем иојединца са опгатом целином и може бити постигнуто хармониско развиће човечјих сида на сваком ступњу и у свима важнијим правцима.

1 Б-г <5бг1аш1: Раи1 Иа4огр а!з РаЗаЈо^е. Веи4зсће 8сћи1е 1903, VIII—IX.