Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

633

Морално развиће се састо.ји у томе, да се достигне сагдасност свега својега рада са општим радом човечанства. „Циљ моралнога развића није само морално вршење своје дужности у даном маленом кругу. Бити развијен или васпитан, у смислу достојном човека, значи уредитн однос свога ноложаја према свему људскоме друштву. — не само према друштву, какво је оно данас, но и какво оно треба да буде, — и управити сву своју вољу на друштвене послове." У свези с тим стоји и одредба задаћа социјалне иедагогике, коју јо Наторп поставио: „Као теориЈа васпитања, она мора нроучаватн социјадне услове развића н усдове развића социјалног живота, полазећи са савршено праведне поставке, да су друштвени облици променљиви." Социјални је елеменат, по Наторпу, и у религији, у том бсскрајнон осећију, који спаја човека са вишом целином. У свима великим р; 1 лигијама Бог освештава идеју несумњиве светлости моралнога закона, закона људске заједнице. Увек се у религију уноси елемент морала, захтев несебичног рада у корист других, захтев, одлично исказан Лутером: „добро ваља чинити не ради Бога, не ради нашега сопственог спасења, већ искључиво ради наших ближњих." Заступајући социјалне задатке и средства педагопгке, Наторп. сасвим природно, излази као начелни нротивник хербартијанства, што је и изрекао у својо.ј књизи „Хербарт, Песталоције и сувремене задаће педагогике" (8 беседа на марбуршким летњИм курсевима 1897 до 1898 г.). Наторп налази, да је ненодесна сама основа, на којој почива хербартовска педагогика. Као главну ногрешку у Хербарта Наторн сматра нсдовољну оцену „самосталнога и онредељивога положаја, какав припада делу васпитања воље." Непотпуно оцењује Хербарт и улогу самосталнога рада у ствари научнога, техничкога и естетичкога развића. Увек он проматра елеменат самосталнога стварања у васпитању. „Без посла стварања саморазвића немогуће је разумети саму идеју развића, која претноставља, да се Нешто развиЈа у нама самима". У ствари, цело се васпитање мора свести на то, да се номогне развиће воље у питомца у одређеном правцу. Тај се правац моаге определити само задацима општега, заједничкога живота. За објашњење те стране васпитања, њених сопијалних погодаба —- нарочито у области воље — ми имамо да захвалимо прошлости, највише Песталоцију, кога није ни мало појмио Хербарт. Сва је педагогика Песталоцијева била, ио Наторпу, социјална педагогика, што се да и разумети код човека са тако финим социјалним осећањем, с тако оштром друштвеном савешћу, коју је свагда вређало нарушавање социјалне правде. „Како је ништавна разлика међу богатим п сиромахом, кличе Песталоци! —Не, син сиромаха заборављенога, не-