Просветни гласник

624

1ГР0СВЕТНИ ГЛАСНПК

сретнога не ностоји на земљи за то, да обрће тгчак, који ће у повратку дизати на висину надувенога биргера!" Подробно философско образдожење својих содијадно-иедагошких идеја Натори дајс у својој Социјалној иедагогици (Зо/1а1ра<1а§о§1к Тћеопе (1ег ^УШепаћПскш^ аи!' <1ег 6гип(11а§е (1ег бетеЈпзсћаЛ. Штутгарт 1899, 2-о изд., 1904.) Како у сиису, који смо размотриди, тако и у свом главном делу Наторп деФинише васиитање, као развиће воље. „Воља, која васпитава добија утицај само на тај начин, кад јој нође за руком да овлада вољом васпитаника и упути је к жељеноме циљу." У свези са бићел онредељенога циља уделу васпитана стоји основни задатак педагогике — задатак иотребнога, или, како се чешће говори, идеје онога, што мора бити достигнуто. Идеја тога, што мора бити, не може бити, разумљиво је, поцрнљена из искусгва, стога што нам искуство казује само о ономс, што јесте. Она се јавља као резулат творачке радње нашега сазнања. У поље нашега сазнања улазе разне појаве у хаотичном нереду, ну путем научног рада, сазнање уноси у тај хаос извесну правилносг и меру, строги поредак. Наука нам помаже, да сведемо бесконачну количину појава на извесне јединице, у одређене групе и да утврди.мо свезу међу тим групама. Она разјашњава основу, на којој може бити подигнута сва система знања и напослетку сгвара ту систему. У системи наука, која почива на логици и математици ми достижемо више јединство нашега сазнања. Такво систематичко јединство Натори зове сазнањем. Такво сазнање постаје извор идеје потребнога (дужнога, онога што се мора), која представља могућни завршетак стварања научнога здања у даноме времену. Идеја мора бити развијена, сједне стране, у интелектуалном (област разума), а с друге, —у практичном (област воље) правцу. Разум истакне извесан циљ, припрема пут за његово постигнуће; воља, та друга страна сазнања, нагони нас, да идемо к том циљу, у име опредељене идеје. Без циља, разумљивог, објашњеног циља, нема ни воље. Сви делимични, засебни циљеви морају бити нотчињени последњем, крајњем, стога, што само тада, при том јединству врховног циља, и могуће је јединство радње. Постигнуће јединства радњеијесте главна стаза радње, њен врховни принцип. Концентрација свих циљева у једној тачки јесте извор веће снаге вољине. Разрада систематичког гледишта на свет и подчињеност воље врховној идеји и јесте идеал васгштања. Идеал се тај може достићи само на земљишту заједничког живота. Међу друштвом и васпитањем вели Наторп, не постоји само Једна спољашња свеза. Издвојени, изолисани човек замишља се само у апстракцији, као и атом Физичарев. Вез друштва човек — није човек. Садржину свога сазнања он црпе