Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

735

сним, уираво накарадним сликама. Наставници-це нар. школа, и сами уверени о ништавној вредности тих књижица, распоређују их на разреде не но њиховој садржини да одговарају дечјем узрасту, већ по једној чисго спољашњој страни: по корицама и сликама. Бољи и одраслији ђаци добијају књиге < а лепшим корицама и сликама. Једна иста књига, ако сано има лепе корице и слике, даје се одличном ученику и II и IV разреда. Зло је, дакле, стање у нашој дечјој литератури! По моме мишљењу томе су два главна узрока: прво, наши кн.ижевници од талента не интересују се за ову врсту литературе, те на њој ништа и пе раде, а друго, побуде за састављање досадашњих „књига за децу" већином су биле лукративне а не педагошке црироде. У осталом те лукративне поСуде потицале су поглавито од књнжара — шпекуланата, јер су они всћу добит и односили. Писци су се задовољавали са 50—60 дин. хонорара, а осгало је ишло књижарима. Нема сумње, да је увиђање овог злог стања и покренуло наше Министарство Просвете да расиише горњи стечај. И ја мислим, да је ово за сада једини пут и начин, да се дође до што бољих дечјих књига. Само, слободан сам учиншм овде ове напомене. Стечајем се тражи књига за поклањање ученицима старијих разреда народних школа, т. ј. III н IV разреда. Зашто не и нижих, I и II разреда? Потреба је н за ниже разреде исто толико колико и за више, ако не још и већа. То је једно, а друго, важније: од свих поднетих рукопиоа треба одабрати један као најбољи; треба, дакле и за III и за IV разред узети једну исту књигу. Ја мислим, да ће се тиме у неколико промашити циљ, јер што је за III, није у свему и за IV разред, и обрнуто. Овим разлозима руковођен, Ја сам узео себи слободу да, као што ће се мало ниже видети, од поднетих рукописа одаберем и Савету препоручим не један већ два најбоља: један за III, а други за IV разред. Мило ми је, што могу констатовати, да се међу поднетим рукописима налазе два, који заслужују сваку нохвалу и који се мирне савести могу прецоручитн за награду. То су: 1. Нада од Владе Е. Петрови&а и Крсте ДимитријевиЛа, учитеља из Лесковца и 2. Из ЖИВОТа у Сблу И граду од ОблачиЛа Рада. 1. Нада. Ова се књига састоји из басана, нрича, песама, понеких описа и цоука. С малим изузетком, све је добро. Има и добрих идеја и духовитих опсервација и леиог стила, а уз то још и већином тачног педагошког мерила. Понеки су састави праве уметничке вредности, као: „Баштовански долан" (басна) „смрт Хајдук-Вељкова" (прича), „Мало приморче" (прича), „Косанчнћ Иван" (прича), „Две Врбе" (басна), „Раде Облачић" (прича), „Лала и Цреп" (басни) и „Лепо је бити ђак" (прича). Сумњам, да ће бити Србина, а још мање Српчета, који не би на душак и с неким племенитим узбуђењем прочитао приче: „Мало Приморче". „Косанчић Иван," „Раде Облачић" и још неке. Нежне су, племенито, пуне осећаја, задахњују читаоца нечим випшм, узвишенијим. У опште, ова се књига не оставља док се до краја не прочита. Песме су, међутим, слабије. Идеје су, до ДЈше, у свакој ваљане, алн је поетска техника доста нагегнута. На пример у песми „Поточпћ— морв" идеја је врло лепа, готово ФилосоФска али некако не звучи много појетски ова строФа: „И на време своје По реду се случи