Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

761

ове дени мужик Федор Суратов иричаше нам неке бајке и тако ме заетрашпо мртвацима и помрчином да ја и дан-данас нерадо остајем саи у мраку." Исти такав пример утицаја детиаскога страха кроз цели живот имамо н у Шарлоти Бронте (Корер-Бед). 3. Бељински почетак читања и уопшге учења не ставља пре седме године. И опет суди а рпоп. Из Факата које сам нроучио види се да деца врло често чак и не памте како су научила читати, и каткад памте себе тек откако су почела седети за књигом. Тако Фонвизгм, С. Аксаков, Н. Пољевој, Т. Пасек, Русо. Није реткост да су научила читати још у четвртој години: Державин, Фонвозин, Лесинг, Волтер, Дидван. Према томе, дете се може учити читању и пре уобичајеног времена, само ако за то не буде никаквих сметња с његове стране, јер нека деца постижу то врло тегако (Жуковски). Али ту, очевидно, лшого зависи од начина. Закључак који дају Факта освећују се и закључком правога педагога: „Рано обучавање у читању и писању сматрам као неизоставну ствар за културно друштво" (Пирогов). 4. Вељински скреће пажњу на књиге налик на неку врсту јестаственичких атлаза у којима су слике главно; на путописе, описе земаља и народа; на нсторију и биограФију; на класична дела, као што ,је Корнелије Непот, СалустиЈе, Плутарх; на басне, Робинзона, Одисију, Илијаду, и др. Да то буду дечје прве књиге. Његово мишљење се потврђује много путл и Фактима који су овде поменути, у примерима: С. Аксаков, 11. Пољевој, Пушкин, Гончаров, Дикенс, Фрајлиграт, Вусо и др. Гете је врло рано (до девете или десете годиие) прочитао између осталих књига н ове: „Метаморфозе" Овидијеве, „Илијаду," Виргилијеву „Енеиду", Фенелонова „Телемака." „Робинзона", Ансонова „Путовања" и др. 5. И његово мишљење о снецијалној дечјој књижевности, да није нотребна II да сс њено постојање не мо.же ничим онравдати, — има такође много стварне основе. Из материјала који имам за овај чланак, могу поменути само ове дечје књиге: у Аксакова „Огледало врлине", „Ђетское чтение", „Дечју библиотеку" од Камиеа; у Бељанскога „Дечју радост" од Карамзина; у Пирогова — „Позорница васељоне," „Златно огледало за децу," „Дечји врт," „Ђетское чтение", Коцебуове „Приповетке", у Гончарова — Беркенове „Приче"; у Т. Пасекове „Златно огледало", Кампеова „Дечја библиотека", „Приче мојој кћери" од Буља. И то је све! Озбиљно се може говорити само о трима између овнх књига: о „Ђетском чтенију", „Дечјој радости" „Дечјој библиотеци". По снази утисака које су произвеле на децу прво место заузима „Ђетское чтение." Поменуо сам какве је утиске та књига учинила на Аксакова; а ево шта каже и Пирогов: „Ја сам већ казао," стоји тако у његовии белешкама из посмртне заосгавштинс, „како сам лако и готово игра-