Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

763

тако умешно да се могу читати с пријатношћу. И уопште тако, из „Ђетскога чтенија" скроз пробија врло озбиљно држање прена мадоме читаоцу, као и гледање на његове интелектуално способности, као и узвишен смер и задатак, тако, да је ова књига одиста једна врло лепа појава у историји наше књилгевности, и има своје вредности још и данас, ако се изузму нетачности у научним написима. али које су у оно време, нрема ондашњем стању наука, важиде. Колико је та стара књига тако рећи жива, савремена, може доказати и та околност што се неки приређивачи дечјих књига и дан-дањи користе њеним градивом, понекад готово без икаквих измена. Тако нпр. у много растуреној и најпопуларнијој књизи Паулсоновој налазимо ове написе из „Чтенија": четири годишња времена, три златне рибице, племенита кћи, о шећеру, умети живети дуго, здраво и весело, два радника, непослушна мувица, прича о старом вуку, најлепши украс материн, две младе јабуке. Имам смелости да мислим, да /Бетсдое Чтение" Карамзиново није специјално дечја књига, како се то обично узима, особито данас, него књига подједнако нриступачна свакоме узрасту и стању. Најомнљенија је књига готово све деце „Робинзон" — ромап, написан за одрасле; „Дон-Кихот" — исто тако. Из доста многобројних овде наведених Факата види се, да деца ове категорије, коју нроучавам, ни У најранијем детињству не осоћају иотрсбу за нарочитом, сиецијалном, дечјом књижевношћу и користе се књижевношћу за одрасле. 6, Бељински је доба од 12—14 година означио као време у којем се почиње читање романа и у опште књижевннх производа, али то је сувише извештачено. То време може да буде и млађе, као што је то случај код И. Дммитријева, Карамзина, С. Аксакова, Н. Пољевога, Пушкина, Гончарова, Херцена, Бајрона, Дикенса, Гетеа, Русоа. Такво нревремено читање не само романа него и философских наииса (Пушкин, Русо), како то признају сами иисци и њихови биограФИ, није рђаво утицало ни њих, него напротив оплемењивало њихове тежње давало подстрека њиховом умном развијању. Да наведем неколико нових, још очитијих иримера. „Још док сам био у првом пансиону (где сам предат у осмој години)", вели И. Димитријев у својим успоменама, „ја сам увелико прочитао „Хиљаду и једну ноћ", шаљиве ириповетке" Скаронове, „Путовања Робинсона Круса", „Жил Блаза де Сантилана", „Догађаје Марки.за Г***". Читање романа није имало штетног утицаја на моју моралност. Шта више смем рећи романи су за ме билн антипод свему ниском и рђавом. „Клевландова путовања", „Догађаји маркиза Г***" узвишавали су ми душу. Добри примери су ме освојили и радо бих се угледао на њих." Халахов кажо о Еарамзину: значајну епоху у развићу његове осећајности чинило је читање романа. Те романе помиње Карамзин у „Витезу нашега времена",