Просветни гласник

764

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

то су „Седим и Домасина, аФричка приповетка", „Даира, источна приповетка", „Нестаана Фортуна иди Мирамондови походи* 1 , „Историја дорда К" У њима, уз вешто смишљену Фабулу и Фантастичности места и времсна радње, појаве живота остветљаване су сентиментадизмом, ади општи морални тон био је узвишен. Лако је замислити како су они утидади на осмогодишње дете с осетљивом и нежном душом! „У свима тим романима", наводи он самога Карамзина, Јунаци и јунакиње, и поред многих судбоносних искушења, остају увек морални, сви зликовци цртају се црним бојама; ирви напослетку славе победу, други свршавају рђаво и нестаје их као прах. У његовој (Карамзиновој) нежној души, неопазно али неизгладљиво, уписало се као последица тога тона у романима: „и тако, доброта и врлина једно је исто! и тако, зло је ружно и одвратно! и тако, нлеменити свакад нобеђују а зли пропадају! Да је такво осећање и у животу спасавно, и колико је оно спасавно, и да служи као чврст ослонац за добро, и колико служи — нема нотребе доказивати". С. Аксаков је до осме године прочитао: „Живот енглескога ФИЛосоФа Клевланда, „Кадм иХермониЈа," „Полидор, сии Кадмов и Харлонијин", „Нума или цветни Рим" (све три од Херсакова), „АрФаксад, калдејска приповетка", „МоЈе доколице" и „Аониди" (обе од Карамзина), иделимице „Алкивијад", „ГроФ Валмонт, илизабдуда разума", и „Памћења достојан живот Кларисе Харлове". „Дугб после тога", пише Аксаков о овим потоњим књигама, „дала ми се ирилика да те књиге ирочитам до краја, али поједини одломци из њих (читао их је кријомице) тако су дубоко запали у моју душу, да Ја нисам престајао мислити на те књиге, и тек сам се онда смирио кад сам их прочнтао". II. Пољевој до десете године је прочитао романе Ричардсонове, Жанлисове и Дикре-Дименилове; Гончаров до дванаесте дела Нахимовљова, Фонвизинова, Расинова, Тасова, Фенелонова „Телемака", РатклиФове романе и др. Т. Пасек вели о Херцену како је за ово десето годишње енергично дете „сва атмосФера њихове куће била врло тешка... Олакшицу својој невољи и досади налазио је мали Саша у књигама. У доњем спрату кутњем налазила се библиотека снабдевена већином књигама прошлога века. Књиге су у гомилама и хрпама биле растурене по патосу, Саши је допуштено да гњура по њима до миле воље, само да се има чиме забављати и седети на месту. Први роман који је прочитао, „У1олота и ФанФан" усхитио га. Л.олота беше срећне руке н он се неуморно, без даха упусти у читање романа, нутописа, историје, позоришног зборника, до педесет књига. Двадесет нута прочита омиљену му „Фигарову женпдбу". Прочита све што му се допало из те заборављене библиотеке, и преко провизора из апотеке стаде добављивати Француске романе, и, наравно, читајући их уносио се у разне јунаке... Што је Саша више одрастао све више је расла у њему и љубав према читању. Читање, пре него свако пре-