Просветни гласник

НАУКА II НАСХАВА

7(55

давање, разш му урођену способност за учење језика и упозна га са општим образовањем његова времена. Ово је бидо врло важно по њега као по будућега писца са једним одличним ауторским стидом и као по човека, у коме ће се појавитп један кристалпзован висок појам о моралном свету. Читање га развијадо и тако спасавало његову душевну чистоту, чувало га од порочних примама, од празноће, од егоистичних и сур^вих прохтева и бунило га нротиву неједнакости и нопоретка у друштвену животу". Ед, Булвер у седмој години добије на своје расположењс читаву библиотеку, наследство од деде. С неисказаним одушевљењом одаје се будући романсјер на читање, и ево шта он каже о ономе што је добио од тога читања. „Немам речи да опишем с каквим је осећањем бојазни, радозналости, чуђења и усхићења било узбуркано мо.је младо срце кад сам приступио у ово мирно склониште (у трпезари.ју, где је био смештен већи део књига), носред великих споменика ума. Чак и сад, сећајући се тога догађаја из многа детињства, осећам како ми срце јаче куца; понова осећам ону радост с којом сам се онда неодређено, бојажљиво, брижљиво старао да одгонетам смисао дугих, неноЈМЉИвих реченица и речи, философских изрека и метаФора." Напослетку његова се пажња зауставља на ове њему приступније књиге: на „Дон Кихоту", и „Амадису" и „Краљици чаробници" од Спенсера. „Нисам бог зна шта нојмио из тих Фантастичних производа 2 , вели Булвер, „ајош мање стога што моје васпитање и образовање у то доба не беше далеко одмакло, нисам умео ни писати без погрешака; али сам онда, у оном нејасном ноимању поетских лепота, налазио несравњено више усладе него ли сада кад те исте писце читам свесније. Мозак ми се испуни свима могућним сазнањима боз целине и сређености, савршено недокучљивих моме узрасту и мојој схватљивости; али не сумњам да су се многи од тих атома сазнања, несвесно задржаних и сачуваних у мојој памети много доцније по том обукли у мисли и не једанпут ми учинили депу услугу". „Поуздано се може казати једно", напомиње даље Булвер, „да сам се веома удубио у бездну метаФизике, јер сам једном запрепастио матер иитањем: „је ди, мама да ли ти је понекида тешко што осећаш своју сопствену истоветност?* „Сопствена истоветност" доста смишљен, духовит израз, али мени се чпни да сам онда стварно поимао оно што сам хтео рећи. Мати ме погледада с неким страхом и одговорида: „Едуарде, време је да пођеш у школу". На тај начин превремено читање посдужило је као подстрек за умно развиЈање Булверово и пробудидо му радозналост; послужило и као основ за морадно развијање, јер му је показало да има нешто узвишеније веће и боље него што је таштина и празнина живота око њега. „Уосталом", вели Будвер, „морам признати да нисам тек само у књигама надазио, у току свог дугог живота, поучне истине и разгаду душе; по-