Просветни гласник

766

просветни гласник

црпао сам из аих сазнања, али још несравњено више сам добио проучавајући људе, њихове слабости и страсти, дубоко укорењене у иотајним дубинама и кутовима човечје душе". Мислим да је примера доста. Из њих читалац може видети да су књиге, макако се чиниде неподесне за децу, задовољаваде њихове потребе и биде им појмљиве, ако и не сасвим а оно свакако у оно мадо .атома сазнања" колико их деца приме; и да су оне подагале чврст камен основац за њихово даље развиће. Излази, да ако се у детету нојави једном љубав према читању, нека га нека чита све књиге писанс за одрасде. Ако га не интересује оно ће их и само бацити; оне му не могу накалемити ништа рђаво ни ружно, јер тога рђавога и ружнога нема ни у њему самом; из разноврснога штива дете ће само одабрати себи оно што одговара његовој иидивидалности, и његовим индивидуалним скдоностима и тежњама. Овде се могу узгред напоменути и производи пијачне књижевности, који могу имати тај оплемењиви утицај и на онижи умни ниво једне средине и на неразвијен естетични укус. Тако је Еољцов , читајући у детињству „Краљевића Бову", „Јерусдана Љзаревића" итд. осетио, но речима Бељинскога, вољу да и сам саетави тако штогод. Наш је посао да се побринемо о томе, да најбољи производи светке књижевности буду штампани у што је-фтинијим издањима, и да се распростране што даље и у средину мадо образованих људи; тада ће, са, развијањем естетичнога укуса, оне саме собом потиснути пијачне производе. Још нешто. Кад се говори о дечјем читању деда писаних за одрасле, ту често не може бити речи о стилу који ^е, како мислим, деци непоЈмљив. Из Факата које сам проучио види се да често баш неразумљиве речи, поред уопште јасне и схватљиве садржине, привлаче децу својом особите врсте музикалношћу или тајанственом лепотом. Најјаснији пример за то имамо у успоменама И. Димитријева: ,Још у тим годинама (до десете) почео сам се унознавати и с руском иоезијом. Мати је воледа Сумароковљеве стихове. Врло добро памтим онај моменат кад је она на селу приказивала једну његову песму посвећену Петру Великом. Сдушао сам врдо пажљиво ма да нисам све разумео, и можда први нут чуо сам онда имена Парис и Аурора, ади сећам се да сам само у изговарању речи : здатни век, утеха налазио чари, а у стиховима некакву за мене необјашњиву лепоту, драж. хармонију; и после сам више пута молио старијег брата да ми понови те стихове како би их могао иаучити наизуст., Ево те запамћене строФе: „домикђ , что' при саиомЂ мор4, Гд^ Парис вђ златои жилђ в 4 кђ, Собесћдуго Аврор! УгЈшштемЂ нарекЂ. 1 '