Просветни гласник

наука и настава

767

VI. Напослетку ево ме на обали. Ја сам Факта проучавао без икаквог уверења унапред, — напротив, под притиском њиховим ја сам морао да изневерим понешто у својим ранијим мишљењима, например о бајкама*; без тих Факата не бих никад могао доћи до неких својих закључака и навода. Сад, сводећи на једно све што сам казао, имам да завршим, на име, да нама није потребна дечја него свима приступачна књижевност, која би садржавада све што је најбоље у свстској књижевности, у коју морају ући и таква издања, која у популлрном издагању упознавају масу и са резултатима савремене науке. Све ће то бити и материјад за дечју лектиру. Такво читање, без обзира на привидну несистематичност и недостатак сваке контроле (и једно и друго отклања слободан избор самога детета), — значајно је у многоме ногледу, и мимо моралног и неносредно васпитнога смисла. Прво, дете се образује градивом које неће изгубити своју вредност у овом или оном смислу, ни кроз цели живот. Друго дете може о књизи које је прочитало да чује суд одраслих, може с њима да разговара о ономе што га из ње или узроком ње интересује, и да га тако покрећу и у својих родитеља и да изазивају осећајно учешће и у њих, јер једне исте књиго хране душу и деце и родитеља. Треће, човек се у детињству упознаје с књижевношћу оцева, и тако се за цео остали живот снабдев^ утисцима (обично живим и неизгладљивим), који му служе као основица за правилно схватање књижевности новије и за праву историјску оцену старије. Нарочито је то читање важно за будуће критичаре, и управо је такву важност и имало код Бељинскога например. А колико суиротних. пак, резултата даје недостатак разноврснога и страсног читања у детињству, може се лено видети на Д. И. Пшареву: он те страсти није имао, нити су у њему неговани интереси за савремену књижевност, и тиме се врло лако објашњава што он није схватио например велики значај Пушкина у руској књижзвности, и што је уопште с велике висине посматрао чисто књижевне нојаве. Али како књиге за одрасле нису свакад својом садржином погодне за дечју лектиру, ако например опширно и отворено описују љубавне сцене, износе нескривен разврат и уопште порок (мада много шта од тога, као што смо видели, прође код деце без икаквих трајних последица) — то се појавила тежња да се деца отклоне од сличних (еротичних и др.) утисака, да им се да та потребна храна (читање), али у другом облику, без онога што може да помути чистоту невине детиње душе., Одмах се тој тежњи придружила и друга, чисто педадагошка: да се књижевношћу дејствује на дете у васнитном циљу, да се спрема за човека бољега од садашњег. И тако дечје књиге имале су учити а највише иоучавати и поправљати своје мале читаоце. Још