Просветни гласник

ПАУКЛ и нлстлнл

911

вори, и само ће се пајдоброћуднијо смејати његовим тешким и горким патњама... То већ значи да се чиии рђава услуга једној ствари; ади то тако мора да буде кадгод се даје тако извештачена бајка у лажном облику. Али при свем том Вагнер је син свога времена, он не може да остане писац бајака: његове најбоље бајке и нису бајке него приповетке, у којима ако и има елемента бајке то је пре умесна реторска Фигура која савршено пристаје уз општи тон, него ли прави елеменат ба.]ке. Такве су му, као најбоље, ово бајке: „Макс и Волчок", „Шваља", „Точак среће", „Ади-ХаФиз", „Земљина песмица," „Чудновати дечак", „Тата-папричннк," „Нова година," „Без скетлости," ,Велика љубав", „Два вечера". Неиа сумње неке од Вагнероиих чистих бајака, као што су „Курил.ка,, 1 и „Пимперле", добре су, али само стога што њихова садржина својом реалношћу пада у очи, и баш та реалност и чини утисак на читаоца. Друкчији је Андерсеп, у кога је облик толико важан да се заборавља унутрашња садржина. При читању Вагнерове бајке непрестано се, пак, намеће питање: па. шта то све значи ? Ја бих то назвао злоупотребом и насиљем према своме дару, тим пре, што су Вагнерове бајке деци уошпте мало приступачне својом суштином, ма да им се веома свиђају по својој Форми и спољашњој садржини. Одраслима се, опет, не могу свидети по тој својо.ј Форми, јер је читалац, кога занимају и узбуђују иста питања која и Вагнера. већ толико зрео да ће та питања моћи и хтети проучавати из научних дела, у непосредној Форми, а не по удетпоним сликама. Али са чисто практичнога гледишта Вагнерове бајке су корисне књиге: оне ће бити драге даровиту младићу, кога су друштвена нитања тек почела занимати и узнемиравати. Али, отворено говорећи, идеали које Вагнер слика нису сасвим одређени, а жнвот, ко.ји он представља у својим бајкама, тако је Жалостан и очајап, да само очајање може и да изазово у топломе срцу. У свима Вагнеровнм бајкама влада морално незадовољство, пошто је савршено немогућно остварити оне идеале. То је стварни недостатак тих бајака. Живот нас не мази, — то је истина али ваљда има ипак неке сврхе, ваљда ћемо се чиме год задовољити, — иначе не би вредило ни живети. У Вагнеровим бајкама, међутим, еав живот управо се и своди на такав закључак, уосталом нпмало оправдан. И нехотиде мора човек занитати Вагнера: Зашто је написао и штампао своје бајке? — Па зато, рећи ћо, да у деце пробуди свест о животу, — Али ваше бајке веле да та свест своди живот на нулу: на на што ће она... Одиста, којошта. У Вагнеровим бајкама има неколико дивних описа и слика природе, нпр. опис дрвеиога мора у „Пимперли". Кад би нам оп дао и читаву књигу таквих ствари! То би извесно било и боље и лепша просветни глдсник, II тсњ , 0. св., 1907. 61