Просветни гласник

106

ИРОСВЕТНН ГЛАСПИК

садашњости слило у један јодини моменат. Екстензија није могућа без супротности. Одмах овде можемо да додамо да то исто валси и за кретањо. Кретање пада уједно са временом, само гато је престава времена обимом шира од престав°. кретања. Време обухвата промену у опште т.ј. како промену места једног квалитативно непроменљивог објекта, тако и квалитативну промену, док кретање значи само и једино промену места. Према томе можемо да кажемо: као што би се време без ванвремених момената садашњости слило у један једини моменат, тако би се и свако кретање без момената мира слило у један једини акт. Из свега овога јасно излази да заступник апеолутног континуума с једне стране мора да тврди да је сваки део простора раван у екстензивном смислу босконачности; сваки део времепа вечности, док с друге стране мора да призна да се цела та бесконачност као скуп свих парциједних бесконачности и цела вечност као скун свих тих делимичних вечности у екстензивном смислу у првом случају не разликује од недељиво просторне тачке, а у другом случају од простог и недељивог момента. Али ово наше тврђење о немогућности екстензије континуираног времона и немогућности екстензије кретања не следује тако јасно из досадашњег нашег извођења, као што је то случај са просгором. Јасно је да је екстензија простора немогућа без иреалних тачака, али питати се може зашто није могућ екстензитет континуиране промене. Ми смо већ казали да екстензије нема без сунротности. Шта то значи? Значи просто да кад у времену не би било ванвремених момената садашњости, који је као такав у стању мира, онда не би била могућа екстензија времена; то значи да кад не би свакс две моменталне промене биле растављене моментом садашњости да би онда те две промене пале исто тако уједно, као што би две реалне тачке простора, према доказу Аристотеловом, нале уједно кад између њих пе би била дата иреална средња тачка. Из овога се према томе јасно види оправданост нашег тврђења о немогућности екстензије без супротности, па било то у односу на простор, на време или пак на кретање. Ова је ствар врло важна и ми је наглашавамо само за то, да би указали на тачност наше замерке Јуму која гласи да он проблем екстензије у олште није ни решавао, а камо ли решио. Дакле тиме смо још јасније утврдили оправданост нашег општег суда о Јуму који гласи да он и ако је износио тачна тврђења ипак је аргументе тако употребио да су они недовољни да иста тврђења ставе ван сваке сумње. Шта из свега овога излази? Ништа друго до ли то да једноФормни Финитизам није у стању да проблеме просгора, времена, па према томе и кретања, реши и изведе до краја, као што није у стању и екстремни инфинитизам.