Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКДЗИ

169

аегове непријатеље са свим опасан, па чак и смртоносан. Кад то стоји, а то и писад тврди, онда је боја даждевљакова у тој ствари савршено безначајна, у колико би то било и са сваком другом бојом, коју би даждевњак имао. Јер ако претпоставимо, да је се отровност даждевњакова са његовом одређеном шареном бојом у току векова тесно асосирала у памети његових јачих такмаца (ако о памети, асоцијацијама представа и искуству овде може у опште бити речи), онда ми не видимо раздога, зашто у том истом циљу и на исти начин не би могл.а послужити, рецимо и чисто жута или црна боја. Шта више тој намени одговарала би боја у толико више у колико је затворенија и мање јасна и упадљива. Очевидно је дакле, да боја у даждевњака мора имати неког другог разлога. Пошто даждевњак живи по влажним и мрачнијим местима (рупама, густишима, шумама и у шушкору) и јавља се већином пред вече или ноћу из свог скровишта, биће, по нашем мишљењу, вероватније да његова боја има неке везе са парењем (као мамац или надражај) као што је то у осталом случај и код његовог најближег рођака, воденог гуштера (ТгИоп), који за време парења добија чак и нарочиту китњасту и шарену одећу (свадбена хаљина). Код аротеуса (стр. 253.) ми, даље, налазимо, да оно пишчево резоновање: „Пошто у мрачно.ј пећини нема шта да види, потпуно је слеп" није биолошки најисправније. Ми не знамо, да ли је ова овлашна стилизација пишчева или преводиочева, али је биолошки свакојако тачније било рећи: Пошто у мрачној пећини не може ништа да види, то није било потребе ни да гледа и зато му је вид закржљао (неупотреба органа, регресивна еволуција). Даље је, по нашем мижљену, овде било места, да се каже нешто и о систематском положају протеусову, кад је већ писац напоменуо, даје протеус, као перенибранхијата, мало одмакао у развићу од ларве осталих водоземаца. При описивању рибе грегорца (стр. 275.) писац вели, да има мало непријатеља „те отуд његово јако множење и појављивање у грдној множини". Међутим ово је тврђење са свим нетачно. У модерној биологи.ји постоји управо обратно правило, по коме размножавање једне органске врсте стоји управо у директној сразмери са множином њених непријатеља, а то ће рећи: врста се множи у толико јаче, у колико постоји више могућности за њено уништавање. Отуда дакле јачина множења једног организма и није управо ништа друго до израз прилагођавања на број његових непријатеља, чиме се уједно објашњавају и оне многоброЈне нојаве раскоши у природи, које на први поглед као да представљају неки изузетак у општој економији и хармонији природе, па ипак као што видимо, стоје у складу са свима правилима органског развића, кад се на њих посматра са гледишта еволуционе доктрине.