Просветни гласник

одене ii нрикази

171

говац (Иет Сга^ае§ј), презиме у стадијуму ларве — које се због мраза такође завијају у иаучинасту мрежу — изузетак, ио свој прил.ици, долази услед неког придагођавања на посебне животне иотребе. У остадом ваља знати, да се овака једна биолошка појава, као што је метаморФОза у оптте, може у целини схватити и разумети само у светдости еволуционих доктрина. С тога ту појаву или није требало никако ни објашњавати овако на парче, или је требало у њенои тоталитету схватити, у смислу основног биогенетичког закона, као рекапитулацију ранијих облика из којих се сама врста Филогенетички развила, и који се у оскудици акцезоричних извора за храну у самом јајету, постембрионално, пред нашим очима, развијају, а имају за циљ повећавање плодности у дотичне животиње. Кад се сама ствар тако схвати, онда и ноједине разлике у, наслеђем тако утврђеном, општем низу развића могу очевидно имати једино значај особитог прилагођавања на иосебне животне погодбе, које нам у својој компликованости могу често бити и непознате, али које су неоспорно главни моменат у појединим индивидуалним диФеренцијацијама. Карактеристично је даље и оно место у Шмајлову опису овог лептира, где писац вели: да он не пада у очи, особито ноћу, својим непријатељима, краотавој жаби и грабљивим инсектима, кад је у миру, за то, што обликом тела и бојом доње стране својих крила остаје у гомили лишћа неприметан („Мимикри"). Међутим, нама се чини, даје писац употребио у овом случају правило мимикрија онде, где је оно најсумњивије и где заслужује највише приговора. Пре свега у науци, као што знамо, још нису закључена са свим Факта у погледу на важност и оправданост ових појава, познатих у онште под именом „мимикрп". Тако познати лепидоптеролог, проФ. Ајмер, изречно негира сваки значај мимикрија, полазећи са гледишта познатог опажања, да животнње у опште и не виде ништа друго до покретања, и да стога животињама у миру и није потребна особита заштита боја и облика. Али, ма да ми у овом ногледу стојимо на истом гледишту, на коме и писац и не делимо потнуно мишљење проФесора Ајмера, ипак је Шмајлова употреба мимикрија у горњем случају врло сумњиве вредности. Бар што се тиче жаба и инсеката, животиња, очевидно ниже чулне организације, врло је вероватно, да оне реагирају само па покретне предмете при тражењу хране, као што је се писац ових редова извесним својим посматрањима и изучавањима на овим животињама могао уверити. 5 С тога се горња претпоставка мимикрија, да се најблажс изразимо, не може никако сматрати као вероватна. То ј6и у' извесној мери још могао бити случај у погледу на тице, које су та-

5 Кахадептичне појаве у живогнњском свету, са обзиром на главније симпхоме великог страха. Придог селекционој теорији 1899. г. стр 33.