Просветни гласник

230

НРОСВЕТНИ ГЛАОНИК

шкодеку наставу. Главни су разлози, које наводе за своје тврђење т чисто банаузиски и свима добро познати одавна. Оддука им увек стоји у одговору на питање: Зашто ми је то корисно? Шта ће ми то ? Како ми може у животу помоћи да одем напред? Пренесено на Француски: Еако ми може Француски постати згодно оружје у борби за живот? Такво гдедиште школа не сме имати, не само уонште према учењу, него ни према макоме предмету појединце. ГЈрема појединим предметима зато, што су сви наставни предмети солидарно везани међ собом и јемче један за све и сви за један с обзиром на њихов целокунни уснех. Све духовне моћи ваља по могућности пробудити, скупити и спремити сваку за саморадњу, а сваки наставни предмет има радити на свом делу, како би се заједнички ностигао тако идјеалан циљ. Али, овога сасвим не би било, кад би се овом или оном предмету нридавао јасан практични или шта више утилитаристички карактер, прома чему би морао бити засгуп .Ђеп у насгавном плану. Само под једпим условом могао би се Француски одрећи свог идјеалног задатка и ограничити само на практични, а то је, кад би онај први испуњавада каква друга настава, н. п. историја и матерњи језик, што би било бар унеколико могуће. Али прп овим начелима, што данас владају за давање облика вишим школама на то се поуздано не може ни мислити, и отуд нам ваља безусловно одбацити једнострани утилитаризам у Француској настави. С друге стране не може се, исто тако, порећи, да се школа никако не сме затворити захтевима и потребама практичног живота, ако хоће потпуно да испуни дужност ирема ученицима. Да се оба поља јасно ограниче, потребно је укратко издожитн обим онога, што се има сматрати као задатак француске наставе у нашим вишим школама. Кад данас с правом на првом месту захтевамо од одиста образованог човека — а за ово и тежимо по силама да васпитамо ученике виших школа — „да му се усади у душу јасно разумевање отачаства у садашњости и прошдости;" кад, даље, никако не сматрамо за излишно, да на овај илн онај начин „осети бар пајмању" трунку античког духовног света, то онда морамо неминовно сматрати као треће, да му, и то не напослетку, због светског положаја, који Немачка заузима, не буде непознат савремени културни свет изван отачаства. Тај се свет, бесумње, огледа понајјасније код Енглеза и Француза. Овде нас се тичу само последњи. Они су од онот доба, кад им почиње држава, па до наших дана вршили разгранат, силан утицај унутрашње и спољагање врсте на разноликим пољима живота код свпх јевропских народа. Ми Немци, као њихови најближи суседи, нисмо никако најмање осетили овај утицај, у добром и рђавом смислу. Сувигае бих далеко отишао. кад бих помињао све појединости. Доста је понешто главније навести. Прво помињем ритерску појезију, чији се утицај на Немачку показао утолико дубљи, што су нормандиске и Франачке