Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

247

се у изабраним делима огледају особине Француског језика и Француског народног духа. Да се тачно сазнају ова Факта тек је друга иоловина прошдог века битно помогда. Ово стоји у вези с једне страпе с иостанком и јединственим расцветањем модерне Филодогије, с друге пак стране, не мање с раширењем реФормне мисли. Романска Фиаологиј а има измеђ осталог засдугу. што је енергично и успешно ископала горостасно благо старије и средње књижевности и што је олакшала проучавање у појединостима. РеФормни је иокрет пак најисцрпније и најсистематскије проучио Француску књижевност с обзиром на школу, узевши посматрати измеђ осталог и народне производе од сваке руке. Уз ово су се појавиле ионеке и друге згодне прилике, да се изабере, иако не потпуна, а оно бар врло знатна количина таквих списа, који су згодни за школску употребу. Ма да, као што је речено, то није потпун и заувек завршен посао, што је по мом уверењу уопште искључено за живу и у цвету књижевност, опет је потпунце доказано, да у Француској књижевности имају доста дела, згодних за школску потребу. У најновијим књигама за учење, даље се види, како у Француза никако не недостаје ни народних умотворина, као дечјих стихова, пословица, нричл, загонетака, како се раније, из недовољног нознавања, радо мислило тако, да се баш за почетничку наставу у Француском на најнижем ступњу пружа врло згодно градиво, које ученике упознаје од првог тренутка тако згодно с чисто Француским духом. Што се тиче нисаца, који иду у канон, тако да се изразим, оних, који се могу читати у школи, то би једва имало смисла, кад бих им изнео свима имена, јер би се морало уз то навести бар понешто ради доказа. Али тако што иремашило би обим овог састава. Уместо тога биКе боље, ако поставим нека оншта гледишта, којих се ваља, по мом мишљењу, чврсто увек и неизбежно држати нри избору лектире. Унеколико она излазе већ из горњих навода о задацима Француске наставе уопште. Овде ћу додати само понешто нарочито. Као нешто, што се потпуно само собом разуме, ваља се обзирати само на нову Француску књижевност, т. ј. од почетка класичне периоде под Лујем XIV. до данас. Време пре Француског класичног доба не тиче нас се у нашим школама, будући Француска настава има посла само са савременом културом. Ова пак добива у Француској иотпун израз тек 17. века у књижевности, док време од Ренесанса до 1600. представља прелаз, у коме се књижевни представници боре с образовањем језика и грађе. Београд. Павле Ј. Мајвнер (Наставиће се)

просветни гдасник , I књ., 3. св., 1908.