Просветни гласник

НАУКА И ТЈАСТАВА

349

Отишло би се сувише далеко, кад би се та ствар потанко изнела. Биће доста само понешто главније изнети. Не ностоји никаква Форма језиковне свести, која свуд вреди, него сваки језик има свој нсихолошки облик, у који калупи своје језиковне Форме, Граматичке категорије, наоко сличне, показују материјалне разлике од великог значаја тако, да употребом истих техничких израза никако нису дати и исти појмови, нити се тиме може задобити знање матсрњег језика, будући оно може доћи само из језиковне грађе на матерњем језику. Ни нри вежбањима у превођењу не може се просто ништа учинити за знање матерњег језика. „Јер особине матерње (немачке) језиковнс употребе оснивају се на нарочитом дејству језиковно-психолошких закона и на нарочитом историском развитку". При превођењу ученик може употребити само нознате изразе или такве, које му каже наставник, али се превођењем они не могу створити. Неправилности у матерњем језику треба и мора, наравно, човек поправљати, али, може ли се наставник и на Француском часу упуштати у то, да објасни неправилности матерњег језика у преводу? Све, што се може учинити, то је тежити при превођењу са Француског томе, да ученик примени већ задобивено знање матерњег језика, а где оно није довољно, да се поправи у језику. Све друго пак, што иде изнад тога, мора се пренети из наставе Француског у наставу матерњег јсзика, где је једино умесно систематско и основано изношење матерњег језика и његове унотребе. Отуд је иотпуно бесциљно, ради тога задавати написмене преводе на матерњи језик. Јер Француска настава н знање Француског језика нема одатле никакве користи, они само губе време, које би се могло употребити с већом добити. 4. Граматика (књига за учење). У неизбежна наставна средства горе сам напоменуо као треће граматику. Мислим, наравно, на граматичку књигу за учење. 0 вредности граматике као предмету, већ сам говорио. Тежио сам изнети, да у најмању руку она ни близу не може имати вредности и значења за духовно образовање, које јој се приписује од времена хуманизма и којо јој се још и данас ириписује у широким круговима. Уместо тога она се мора узети као нужно зло при језиковној настави уз друго добро и корисно и мора се према томе, ограничити на неизбежно потребну меру. Али се одатле не може извући закључак, да учење граматике и трајно знање из ње треба оставити прилици и случају због овог сразмерно ниског положаја граматике. 0 начину учења говорићу после: овде сам узео на око само усвајањс научног граматичког градива. Оно, разуме се, нрво зависи од самог начина, како се задобило граматичко знање. Али макако да је добро и недагошкп нравилно ишло учење, за памћење наученог иотребна јенарочита помоћ.