Просветни гласник

710

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

људи. Ови трагови преципирали су мржњу за сва борења у извјесним кдасама. Али, доктрина о нересистенцији, о неодупирању иди мирољубива страст наших Назарена кад их снађе биједа и невоља није мушко држање и омадожава, убија индивидуадни и надијоиаднИ понос, сдаву и —• морадност. Ведике шкоде у Ингдеској и Америци регудигау бзрење и с правом га сматрају као особито средство за образовање карактера. Пугидизам нди несничање је у гдавноме вјештина и ствара психичке моћи за кодовођством и господарењем. Љутња је битни дио здравог карактера. Но, љутња и борење морају се ставити у сдужбу вишег пдана за оддиковање и части. Берлински филозоф, Др. Фр. Лаулзен, тај мудри судац практичке етике, сматра немачки двобој за мадо здо. И многи наши људи одушевљавају се овим Паудзеновим мишљењем. Према нашем мнијењу сисгем двобоја (дуеда) је у гдавноме за то слаб, што се његов законик части не покдапа с правцем, који одваја праву част од нечасности. Што се тиче мачевања опо је вјеџбање са извјесном оградом, ади је Једнострано. Етика части у Јапана, Вушидо , 54 велики је систем и душа Јапана. Боље него ди најсличнији системи он хармонизира атдетски живот и душу живота тако, да сваки физички акат има своје унутрашње значење. Л.ојалност, умјереност и неустрашива храброст главна су обиљежја тог сустава. Хрвање је гдоријозно вјеџбање, које „муштра" сваки мишић (иди рибић) и развија како едаотичност духа, тако и добру нарав и само контролисање. Оно је врдо својствено, јер нарочито образује Флексорне мишиће. Васколико ратно образовање повдачи за собом љубав напрама свом домаћем огњишту и својој отаџбини и кочи цинизам, опадање, подлаштво и морадну корупцију. Љубав и рат увијек су ишди руку под руку, јер само снага и храброст могу одбранити дом и отаџбину. Шпортови што симулирају рат са психогенетичког гледшнта слични су рату. Нама су потребнији чистији, бољи шпортови. Дух, који пошто пото хоће да побиједи, служећи се пријеваром и тајном праксом, носве јеизопачен. Част и слава су бољи него ли онај Фалични аплауз. Да наведем један диван примјер. У једном интернацијоналном тенису прича се како је славном Дохертију дата згодна прилика, коју је он сматрао као неправедну напрама своме опоненту. Он није ништа рекао. Ади, кад је отпочета друга игра он је хотимично учинио погр.јешку. Он је изгубио игру

51 Ћгаго ЖШе, ВизћШо: Тће 8ои1 оГ Јарап, 1900.