Просветни гласник

712

ТГРОСВЕТНИ ГЛАСПНК

непопударна мјеста и еретичка дијатеза, што монотони рад чини да је одврзтан и досадан у познијим годинама. ПроФесионализам и тендендија да се сигре узаконе за читаву нацију и да се еквииација стави на стадну мјеру — ствари су против којих се диже читава Фракција. Тенденција за претјераним специјалисањем образовања чинећи човјека ншнта другим до ли „полволтером" и т. д., — има и своје неро, које јузауставља. Додуше, друге су ствари подједнаке, и сигре, ко,је се могу добро практиковати и у средњевјечном животу, као што је „тенис", „крикет" и „ голф " више су за човјека него ли за оне, који морају да с тиме престану у својој 26. или 27. години. У опће речено: научно мшпљење од Берлинског Конгреса за Игре (1894) више језаигре, сигре и нгпортове, него ли за Гимнастику, и то како у погледу на душу тако и у погледу на тијело. Са овог гледишта сигра, као што је американскн „футбол", којиобразује само некодико најтежих и најјачих људи, од мале је користи по универзитет. Није нам намјера да овдје деФинишемо рад и игру. Као што Бринтн вели, најбоља игра има шувише рада и најбољи рад има највише игре. Дух игре је често пута карактер праве величине. Инглеска у својим највећим, најславнијим перијодама бјеше уједно инајвећи дом шпортова и игре, Дух игре је један од живих интереса и може се наћи у тенису или у вишој математици. Он је битан дио праве појезије. Пад човјека бјеше неонходност вршења ствари без да се укус развијао. Његово уздизање састоји се у вршењу потребних ствари као рад с љубављу. И сама дужносг може да пријеђе у сграст. Игра значи угодно интересовање и њезини предмети немају међа и граница. Доћи ће вријеме, кад ће се ове двије ировинције рада и игре подударати, и тешка је ствар говорити о игри и интересовању као о нечем, што је површно и тривијално. Изданци игре у уској су близини имагинацији и стварању, и нема горе ствари него чинити да игра буделака. Права доктрина о вршењу рада и поучавању интересантног но значи примати то за јевтине паре или џабе и чинити да је оно површно, већ фини начин у стварању илузије ентузијазма и моћи за најсувопарнији рад. Најбоља игра је ђеније, а човјек .је само тада потпун мајстор свога рада, кад му посао ностане уживање. Глава Пета: Моторичх^а а^гивмост и духовна се<левдија. Кад је Емпиријска Психологија прогласила себе као грану научног проучавања, то је интересовање, што се у њој маниФестовало било посве у нравцу проматрања чула и у правцу сензоричке (сензи-