Просветни гласник

школски двтопис

131

Не корегира се писање, те ђаци и не знају шта им је добро, а шта није. (А осим корегирања треба натерати ђака да сам исто поново напише правилно. те да погрешку јаче запамти н да је опет не чини). Деца не издазе из основне школе писмена. У овом срезу свршидо је IV раз. 134 ђака, а од њих су 100 изашли без стварне спреме и писмености, они ће убрзо заборавити све. Писмена вежбања су сведена само на писање реченица на табли шш писанки. А није се успело барем толико да се не састављају речи и да се велика слова пишу где треба. Тако говори већина надзорника. А само код неколицине налазимо н. пр. овако извешће: Довољна је пажња поклоњена и писању и писменим саставима. Писмени састави су обрађени доста; извежбаност се види по писању на табли. Један надзорник вели, да је свуда (у половини једног среза) нашао писање и писмене саставе добро обрађене и да су сви учитељи редовно поправљали ђачке погрешке у писању. Ово би онда био изузетак и једини крај у Србији; али не знамо колико се вере томе може поклонити, кад надзорник друге половине истог среза вели, да у својој половини среза није тако исто нашао; а надзорник другог суседног среза вели: писмени састави су ругоба над ругобама. Један надзорник истиче мисао, да би се ђаци из суседних школа могли међу собом дописивати, те би се тако изазвало веће интересовање међу њима, и вршило више вежбања; а та би се вежбања могла на крају године изложити приликом држања учитељске конФеренције, те би се могао видети и ценити успех појединих школа. Ако се запитамо: Зашто је овако слаб успех из писања у овим школама, којима је главни задатак давање писмености народу и ако одговор на то питање потражимо у надзорничким извештајима, опда ћемо наћи овако тумачење узрока: Програм је велики, па се не може да стигне све да обради. Ђаци немају довољно потребног материјала за писање. Садање писанке нису добре. Надзорници не поклањају пажње писању, па су и учитељи занеларили оно што им надзорници не цене. Од ова четири разлога обично се држи да је први најјачи; а по нашем мишљењу први је најслабији, а последњи најјачи. Ако је нрограм велики, зашто се не занемари или скрати оно што је мање важно, него баш ово ? Како се постигне, да н. пр. из земљописа ђачки језик лети ређајући незнатне речице и брда, а рука се у писању миче и посрће као да кола вуче? Што се тиче оскудице у потребама за писмена вежбања, то јесте једна невоља велика. Обична је ствар, да се у почетку шк. године по