Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕГА

277

Погодбене реченице требало је ноделити на трн врсте: стварне реалне, могућне — нотенцијалне и немогућне — иреалне. ЕГогодбене се реченице везују и са ко, који, што. Доаусне реченице казују се и без свеза самим црошастим придевом, али удвојеним, нри чем је други одречан, аиизразима: Где си да си, ћути. — Номинатив, сем службе подмета и нрирока, служи још и за именеке одредбе, за дозивање. заклетву, показивање итд. Генетив аосесивни допунити речима код којих се самима, без атрибута, казује припадање (именице збирне, мислене. заменице итд.) и све прегледније нзнети. За ген. обј. треба рећи да њему не треба атрибут. Уз генет. парт. треба додати н глаголе: жудети, искати, требати итд. које је требало издвојити од осталих, као што треба издвојити ио категоријама глаголе сећања (тетопае), примицања и растављања (аерагаиошз) у засебее чланове. Ту је требало ставитн и генетив после одречних глагола, као и ген, ргеШ. — Најзад додатн и генетив за начин — наоначке, безобзирце, сада прилоге. — И код датива требало је глаголе поделити по категоријама, а не све измешатн на нитања: коме, чему. Затим додати или засебно издвојити датив уз усклике и прилоге (авај, јаох, ево итд.); датив за заклетву, намеру, после глагола кретања; за узрок и датив с инфинитивом (датив као део им. прирока). — Уз акузатив додати или засебно издвојнти именице уз глагол стати (дрека цика итд.), за узрок, уз непрелазне глаголе који ностају нреко другпх прелазни, сложене (ненрелазне) с нредлозима, непрелазне које ностају нрелазни мењајући значење, за ноздрав и жељу. — Ђокатив долази место номанитива и у именском делу прирока. — Код инструментала треба значења оруђа детаљисатн, у којим случајима и после којих глагола долази (носле глегола кретања, неких непрелазних: владати, осећати се итд., прелазних, кад се казује оруђе којим се врше, неких повратних, за узрок, после глагола: старати се итд, сличних лридева итд. — Код глаголских облика треба допунити: да се садашње време трајних хлагола може узети као ргаев Шз(;. и у зависним реченицама, кад је у главној прошлост довољно означена: Рече онима што иду за њима; а ређе у главним. У независно-упитним реченицама са да место погодбенога начина или буд. вр.: Шта да радим? — и у нестварно-погодбеним реченицама: Да имам, дао бах ти. Треба наједно место прпкупити свеколике Функције једног облика. — И говор о зааоведном начину могао је бити опширнији, нпр. да се казује и будућим и нрошлим временом (гато он додуше номиње код тих времена). Па онда више за усклике и о забрани. Да лије баш хајде турска реч? (Да није од усклика хај и имп. дћ од д^-ти?) — Прсђ. несвршено време узима се и за казивање жеље, неизвршене заповести и ногодбу. (Беше видети. Беше брати, а не спати. Хоћаше ме ухватити). — Пређ. свршено употребљава се још и кад се говори: у чуду, жалости, прекоревању и у питањима. Даље место имперфекта и перфекта: Ја дођох у име оца и сина. Ту тамнова три године. — Прошло време употребљава се место будућега и у главним: Ако не нобегнеш, погинуо си. За казивање погодбе: Да сам будна била, не би добио... — Код фут. егзактног треба додати и облике: хтеде, буде, итд. од нознатих шест глагола.