Просветни гласник

278

ПРОСВЕХНИ ГЛАСНИК

— Код иогодбеног начина треба казати да каткад замењује будуће време (Ко би мене воде наиојио, тај би души места ухватио). За казивање да се нешто може десити, али се не каже да ли се заиста догађа шш не (Онда стану нагонити оне људе, који не би хтели да устану с њима). За што у ноти: би ли воде? где с е хтео изоставља? Исто тако за што у ноти да се логодба казује с пређ. свршеним и несвршеним временом од глагола хтети и нач. неодређеним ? — Треба навести више именица и иридева који долазе уз нач. неодређени. Начин неодређени замењује и нач. неодређ. у трпном облику: Грехота је то учинити. За грађеље будућег времена. — Више треба рећп о употреби глаг. арилога у начинским и у исказним реченицама, после глагола чути, видети и где се прилог врем. сад. раствара у сад. време са где, како, да, е. И о прилогу вр. пр. у временским, узрочним и поредним реченидама. — Кад ее говори о једној Функцији, добро је ту поменути и друге начине, пр. за казивање жеље, сем прошастог придева, } иотребљава се и сад. време с да, кад се жели да то буде (Да си жив) и прошло време с да, кад се казује да нешто не може да буде: Да сам умро! — У интерпукцији, која је, у главном, добра, и коју у предговору застуиа називајући је Формалном и немачком према логичној и Француској, што је могло изостати, треба код запете додати још случаја у којима не треба стављати заиету, нпр, код исказних рдченпца с: да, где, како , после глагола 8еп(лепсЦ и опажања, и намериих иосле глагола кретања. Међутим додати да бива да се запета ставља и кад се набрајају имена и глаголи, и ако пред сваким стоји свеза и. (Он је и добар, и племенит, и храбар). — После знака чуђења и питања долази мало слово, ако цела реченица стоји као предмет (Добар дан, рече он). Ово су главније неиотиуности које би требало попунити. Наравно, да има доста сувишности, које би се могле изоставити, ставити у ноте, или сажети у друга правила. Н. пр. да прошасти нридев и начин неодређешг могу бити нрирок, кад се већ зна, да су прироци глаголи разуме се, у свима облицима. Потребније би било рећи да то не могу бнти сами глаголски прилози. Или кад су у реченици подмети: народ, јато, дружина, један други и т. д. да прирок долази и у једнину и у множину и т. д. Кад је већ речено о слагању именица с бројевима и неодређеним заменицама, у одељку о слагању прирока с подметом, није се требало више о том задржавати у одељку о бројевима и заменицама и т. д. III. Што - се тиче стила, којим је ова Синтакса написана, он није ни научни нн уџбенички. У тежњи да буде ученицима што јасиије, писац се губио у објашњењима промашујући жељени смер. Отуда су му многе одредбе расплинуте и неодређене, а на више места је и наративан. Н. пр. „У оба та случаја мисао је казана само једном реченицом, и зато се ова зове проста реченица. С погледом на саставне делове, тај се назив распада(!) у два, на та се реченица зове проста итд". „Пре него пређемо на те додатке потребно је имати на уму неке особине тих реченица и т. д." Или о реду речи: „После овога што је речено, говорнти са још може(!) само о томе шта је обичније, а шта мање обично. Како навођење све те разноликости не даје неке нарочите користи, ми ћемо у опште споменути, како то бива