Просветни гласник

19*

радн.а главног пгосветног савета

281

пута, па ону другу врсту додатака, адвербијалија, зове и даље арирочним, ма да и они не прнпадају само прироку, него сваком глаголу, много ређе придеву (Он је тако мали) или прилогу (Он пева врло лепо), те би се, с кратком наиоменом за последње случајеве, могли и они назвати опет „глаголским", како их неки наставници гимназијски и зову. Тако би се потпуно избегло оно заморно одређивање „додатка додатку додатковом" или додатка првог, другог. трећег реда". Друга новина у називима припада сасвим г. Лалевнћу. Он наиме атрибут зове и „додатак за сталне особине" (зашто ипак не краће: „стални д." као ннже?), иредикативни, ирирочни додатак зове „додатак за иривремене особине" или краће „иривремени додатак"; апозицију зове „додатак за друкчију ознаку" (зашто и ту не краће: „друкчија ознака"?). Ова измена потекла је, види се, нарочито због „прирочног" додатка, који заиста буни ђаке у почетку. Називи г. Лалевића су добри, што доста јасно истичу своју службу, само би их јога требало онако скратити. Али, кад је то учинио код „сталног додатка" и „друкчије ознаке", сасвим оправдано, требало је и код „привременог додатка" да наведе и досадашњи, уобичајени назив, и да објасни како је он могао добитн то, зађаке, заиста мало чудпо име. То би лако постигао раширивши додатак тај у целу реченицу ( Гладан кон> пасе = коњ пасе, кад је гладан; Коња волим бела — коња волим, кад, ако је који је бео.. .), у којој он постаје прави ирирок, предикат. Кад би још показао како се чини готово бесмислено, смешно, радити то и са атрибутом Бео коњ пасе = коњ, кад је, ако је, који је бео, пасе!), истакао би боље разлику међу овим додацима. А таквога и другога још деФеренцирања требало би у овом одељку више, нарочито код апозиције, у коју ми мислимо да не треба убрајати и случаје као царица Жилица. То, у осталом, није ни г. Лалевић чинио у првом рукопнсу своје Синтаксе, него је и те случајеве заједно са оним као белица шеница, а цосле њих, прибрајао атрибут, како и треба. Стр. 15. т. 2. Последња три примера нису згодни да покажу, како неке свезе реченичне могу стајати и иза које речи у реченицн, а не само на почетку, јер у њима је (Ја док нисам то чуо, мировао сам; Сестра кад га угледа, врло се обрадује; Оне друге две сестре пошто видеше то, почну...) боље узетидаје свеза ипак на почетку али уметнуте реченице; што се већ не би могло рећи, кад би ее подмет поновио (Матор курјак ако и не може ујестп, он опет шкљоца). Стр. 16, т., 3., е. Г. Лалевићу као да није јасно кад се заменице когод, што-год и др. пишу састављено, кад растављено, и греши у томе на више места (на стр. 31.). Енклитика може одвојити оно год, само ако заменица има значење свако, свагата и сл., и зато се ту год пшпе увек одвојено; не може га раставити, те се увек и пише заједно, кад заменица има значење неодређености: неко, нешто. (Разлика је: Је ли ме когод тражио? — н — Ео ме је год тражио, те и: Ко год ме је...!). — Други нример за растављање предлога енклитиком (Покрај ми куће....) непоуздан је. Стр. 22, т. 2, а. Требало је истаћи и назив „природни род (овај војвода) ирема „граматичком" (ове војводе). Стр. 28. За заменице је довољно рећи да неке од њих („личне", „именичке") стоје самостално као имепице. отуда им и онај други назив, а не да су оне „управо именице" (Супстантив је ипак шири појам него наша именица); друге опет стоје као иридеви, уз именице, отуда им назив „придевне ".