Просветни гласник

РАДТБЛ главног просветног САВЕТА

283

тако треба свезати и одељак б. из те тачке (Коме је цутовати...) са иримерима где је датив логички подмет (Прохте ми се....). Стр. 62. Правило у т. 1. требало је казати просто: „акузатив најобичније казује предмет (објект) радњи глаголској". Стр. 63. У т. 3. требало је од. б. (Страх је мене...) и од. а. (Мрзи ме...) везати у заједничку наиомену о логичком иодмету. Одељак в. из те тачке (Волиј сам брата...) ваљало је везати са примерима за акузатив објекта (тач. 1.), па је тамо требало да дође и т. 6. (На ти сабљу...) према значењу свом, јер је оно зпатније и пресудније него врста речи, уз коју је акузатив. Стр. 67 и д. Случајеве за аблатив уз глаголе владати, уирављати и т. д. требало би одвојити за се из напочене т. 1., где су примери за „обзир", „поглед" („даље средство"), као случајеве аредмета у аблативу, те их ставити уз т. 6., где су примери за даљи објекат (Туђег оца оцем зовеш...). Обрнуто томе, није требало случајеве: Поље је родило шеницом, клонуше духом — одвајати од случајева: Обилан житом, Богом побратим (т. 8) него их све заједно довести у свезу са случајевима из напомене т. 1. („обзир", „даље средство"). Стр. 72 и д. У одељку о уаотреби глаголских облика требало је пре свега дати иреглед њихов по главном, основном значељу њихову, по категоријама временским (садашњост, свршена садашњост, прошлост и т. д.), па онда одмах нацоменути како се ти глаг. облицп врло често узајамно замењују у значењима (тада „пренесеним"). Ту бн одмах требало рећи да се садашње време свршених глагола само тако зове због облика свог, а да је у њему увек значење свршености, прошлости. — За „историјска" времена требало је напоменутн да се тако нарочито зову они облици глаголски који нису историјски сами по себи, по свом основном значењу (на ир. императив, Футур и т. д.. те онда и презенс несвршенцх глагола — баш ирема презенсу свршених). — За презенс несвршених глагола у споредним реченицама требало је рећи да показује и савременост са радњом главие реченице. , Стр. 77. За имперфекат је требало рећи да он казује рдању која је у прошлости а) траја,ла, б) ионовљала се (и од глагола који нису учестани). Незгодно је речено у деФиницији да и имиерфекат казује што и перфекат, те се чини да он замењује перфекат баш у том свом значењу; а оно је уираво обрпуто. Овде је требало навести или бар упутити на случајеве: Дјеше брати, а не спати, — и: Шпаше ме ухватити (место правог кондиционала). Стр. 84, Код ирвог егзактног футура у т. 2. требало је истаћи да казује сумњу. Стр. 88. Код инфинитива требало је да дође напомена, као код глаголских прилога, да замењују, „скраћују" споредне реченице (т. 1. а, г, 2.) Стр. 101. Код триног етања непотребно је објашњење у т. 11 већ и зато, што је онако гломазно те тешко разумљиво. Стр, 111. Заиета се пзмеђу нриређених реченица не пише обично само онда, ако је свеза и (не и: те, иа). Стр. 112. Чудна ствар! Г Лалевић иоставља правило да се реченице кад се наводе као примери, одвајају запетом и т ачком с паузом, а сам не ради тако нигде, већ одваја само тачком с паузом, и због тога се опет у наиомени на ово.ј страни извињава. Кад већ збпља види да је боље како он чине , онда то треба и да истакне као правило. — У т. 3. треба рећи