Просветни гласник

270

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИЕ

Синтакеа Српскога Језика, од Илије ЛалевиЛа, ироФвсора. Г. Лалевпћ је, у главном, ову своју Синтаксу саставио по Маретићу, као што је у првом издању и нагласио. До душе он додаје: и по другима али тога је мало. Као што је познато, Маретићева је Синтакса израђена по врстама речи, код којих говори и о разним врстама сложених реченида, којима не даје засебно место. Према том, његова је Синтакса више Формалистичка него логичка. Уз то је и историјска, јер се Маретић држао само Вука и народних умотворина, а мало се обзирао и на садашње стање језиковно. I. Г. Лалевић, и ако на крају даје кратак преглед сложених реченица, држи се Маретића, те говор о сложеним реченицама у главном исцрпљује код свеза и при говору о употреби глаголских облика. Незгода је отуда велика, што ученик тако не добива јасан преглед на једном месту, и што може добити појам да су нпр. свезе важније, него цео смисао реченични, и да оне управо пресуђују. Сем тога, ван сваке је сумње да на овај начин није ни исцрпао све што се тиче сложених реченица, јер је познато да се разне врсте подређивањем сложених реченица (нир. намерне, погодбене итд.) могу казати и без свеза и без какве особите употребе глаголских облика, као год и приређивањем сложене иростим примицањем. Даље, ми налазимо да је потребно задржати досадашње називе за оба начина слагања: ириређивапем и иодређивањем сложене реченице место назива по Маретићу: усиоредне (координатне) и зависне (субординатне). Једно за то, што су ученици већ тако свикли у нижим разредима, а друго што назив усиоредне лако могу мешати са сиоредним. Сем тога, ако би се тако и могле назвати поједине реченице из једнога и другог начина слагања, како ће се звати цео начин слагања? Он у ноти разликује и назив самосталне за саме просте реченице, по чем би излазило да су све друге несамосталне, егдо зависне. На што увођење толико нових термина, чим би се само забуна уносила међу ученике? Ако се пак хоће промена назива за приређивањем сложене реченице, онда мислимо да је боље и наиоредне место усиоредне. Исто тако чини нам се бољи досадашњи назив сиоредне реченице место зависне. Нпје добра одредба да се успоредне реченице посматрају с обзиром на свезе тј. по значењима, а зависне не само с обзиром на значења (исказне, односне), него и с обзиром на то да ли оне стоје као предмет или подмет на (!) своју главну реченицу, или исказују намеру итд. (102 стр.) Ово је и нетачно и нејасно, а сем тога је већ све реченице нанред прегледао по свезама прпдајући овима нека особена значења. Делити пак реченице према свезама, а не према логичком смислу реченица, и неосновано је и непрегледно, јер свезе немају свога особитог значења, док га не приме од смисла реченичног, што се види и по том, што једна иста свеза служи најразноврснијим функцијама (нпр. а и за сиојне и за супротне, тако и и, кад и за време и за поређење, да итд. Г. Лалевић разликује према свезама пет врста ириређивањем сложених реченица или, како их он зове, „успоредних": сиојне, суиротне, раздвојне, закључне и изузетне. Међутим, закључне се везују само свезом дакле \ и

1 Она и не сдужи за везивање, јер јојје место слободно: моја је крава, дакле моје и теле може се рећи: ..., моје дакле и теле,... моје и теле дакле.