Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

271

могле би се уврстити у саојне, а изузетне могле би ући у суиротне. Тако би се остало при пређашње три врсте приређивањем сложених речеиида, или ако се баш хоће пет врста, онда је боље, као што ради г. Ј. Лукић, додати: иоследичне и узрочне реченице, према Латинској Синтакси. Подређивавем сложене речениде, или како их он зове зависне, дели на: намерне, начинске, временске, исказне, узрочне, иоследичне, иогодбене, доиусне, и све их разматра код свеза, додајући им, у кратком прегледу позади, и: завиено-упитне и релативне речениде, а не иомиње нигде и месне, које свакако убраја у претходне две. Кад говори о реченицама тако по свезама и уз глаголске облике, наравно, да није могао обратити довољно пажње више унутрашњој страни а изнети ннр. кад долазе намерне и последичне речениде и после којих глаголи и пзраза, све случајеве погодбе итд. Целокупна партија о сложеним реченицама, као што и само име Спнтакса излаже, треба да буде детаљно и исцрпно разрађена на крају, сама за се, нерастурано. Тако треба разрадити приређивањем сложене, и тако и иодређивањем сложене реченице. Полазећи од гледишта да споредна реченица није ништа друго до прост додатак из главне реченице развијен у читаву реченицу, треба подређивањем сложене реченице поделити на: аодметне, ирирочне и разних синтактичких одредаба. Шта више, то би требало и шематски представити на једној или две просте разгранате реченице. Тако би се Функције разних споредних реченица боље разумеле, говор би био потпунији и преглед јаснији, на једном месту. Исто тако противни смо стављању говора и о реду речи у реченици одмах иза именских додатака, кад је томе најбоље место, пошто се сврши о простој и сложеној реченици. Овако је изишло да је о реду речи и реченица опет говорено на два места, кад је морао додати иза сложених реченида нешто о положају н>ихову (особито уметнутих). И ако вели да нема каквих особитих иравила о реду речи у реченици, он се и сувише губи у говору о положају неких ситнијих речи и енклитика, што се све може изучити практично и читањем. Међутим, о положају главнијих речи и споредних реченица у редовном и обрнутом реду реченичном, могло би се ипак више рећи као што је то урадио г. Ј. Лукић. Важна партија је у Синтакси и грађење иростога и сложенога питања, коју расправља код треће врсте свеза — опет као да су свезе те које чине питаве, а питање се гради и без особитога облика, нагласком — и код зависно-упитних реченица, дакле опет растурено. Тако исто говори и о одрицапу уз прилог не, што је оиет требало обрадити као засебну дартију, као и ирву. Исто таво о скраћивању изостављањем и замењивањем не говори на једном него на више места, особито код партиципија и трпнога стања, али, наравно, да тако није све исцрпао, нити се има потребан преглед. И то је требало засебно, на крају обрадити, уз периоде, где ове и сам расдравља, а где је било места и неиосредном и иосредноМ говору, а не одмах иза слагања прирока с подметом. Бнтнија је још замерка и што партију о иадежима с иредлозима нпј,е разрадио исцрпно, него је само наводио примере, с разппм случајима значења у загради. То је, вели, учинио због тога, што је г. Љ. Стојановић ту партиЈу разрадио у својој граматици за III разред. Међутим, то није требало ни најмање да му смета, да у својој Синтакси и њу обради, као