Просветни гласник

272

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

што је урадио и са свииа осталим партијама, од којих су неке такође разрађене у граматикама за раније разреде. То су наше најглавније замерке у погледу распореда, разраде и места појединих важних синтактичких партија. Може бити да се г. Лалевић неће с њима сложити из бојазни да му Синтакса не буде на лик овнх садашњих, које су већ у употреби. Али треба знати да се оригиналност не састо.ји у распореду, а нарочито не у овако неирегледном, него како ће се већ познате ствари што јасније и простије представити. II. Друге, мање важне замерке тичу се; уношења неких ствари из говорнога језика, који се- не може увек сматрати за правилан, за тим неправилно или непотпуно нротумачених појединих нравила, као и изостављања неких појединости. а. Г Лалевић, исиисујући из Маретића често узима мање важне ствари, дајући им и нехотице облик важнијих, а често и неке говорне погрешке (што је сасма разумљиво за једну научну Синтаксу Маретићеву, која има да представља зборник свих могућих употреба), не казујући, ирема захтевима Слнтакое уџбеника, да оне нису нрепоручљиве за подражавање. Ако се хоће да наведу и мање важније ствари, па и ређе говорне особине, често и провиндијалне, то треба стављати у наиомене и ноте, истичући да је мање у обичају и мање правилно, као што често чини и Маретић. Међутим, г. Лалевић ређе то чини, а при том често важније ствари, нпр. о слагању релатдва с именима из претходне реченице, или о грађењу присвојних придева ставља у ноте. Тако нпр. он наводи на месту, где су правила, анаколуте код иартицииија, и за њих примере: „Ирод, видевши Исуса, би му врло мило", и „Дошавши ја своме старом пријатељу, он заплака од радости" итд. Да ли овакве иримере треба наводити у синтакси уцбенику, из којега ученици треба да се науче правилно говорити и писати? Исто тако и исказивање уметнутих реченица релативним, као нпр. „Рука која може посјећи, ваља је цјеловати" и „С дрвета с кога воће само опада, ваља га посећи" итд. Са свим је друго са безличним и бесподметним реченицама, па п то само од неких глагола, (пошав, идући игд.), што може остати као правило. Као што је познато, народ у обичном свом говору ретко употребљава савезну заменицу који, него место ње узима заменицу у с.ред. роду што, а иадеж обележава додајући дотични падеж личне заменице 3 лица и, ја,. је: То је жена, што си је видео; то је коњ, што си га јахао. Што овде није ништа друго него свеза као у Црногораца те место који. И ову би особину као говорну требало ставити само у напомену с назначењем, да њу не треба употребљавати место обичнога релатива. Шта више, не бисмокао правило узели ни кад што стоји место дрвога пад. он, нпр.: То је човек, што је јуче долазио. За правило бисмо сматрали само онда, кад се што односи на цео смисао нретходне реченице, нггр.: Онде сам ировео две године, што ми је веома кори тило. Не чини нам се тачно Маретићево, што и г. Лалевић усваја, да се заменица чији као релатив може узети само онда, ако се односи на именицу мушкога рода и то у једнини, а да у свима осталим случајима треба