Просветни гласник

1'АДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

273

употребити генетив нрисвојни од редатива који. Према том, не би ваљало; „То је жена, чија се кћи скоро удада, него: које се кћи и „То су трговци, чију смо робу узели", него: којих смо робу... Дко је некад и било тако, данас није него се данас у опшге и у говорпом језику и у књижевности уиотребљава: чији-а-е за именице свих родова и у оба броја, и то треба прогласити и за правило. Кад се г. Лалевић већ позива тако често на говорни језик, ево му једне најопштије употребе. Све ово треба изменити према нашим напоменама, а ионеке сувишне ситнице и избацити, као нпр. како се јамачно, зацело, уираво могу из главне реченице нреместити у споредну, па да се смисао не промени, у толико више што ово није тачно. б. Све крупније нетачне или непотиуне одредбе у Синтакси г. Лалевића налазе се у реФерату г. Драг. Еостића, које сам и ја усвојио. Овде напомињем неке посебне, своје наломене. — Нетачно је „да исказ о подмету казује само глагол" и изостављање назива саоне за неке глаголе, које он зове непотпуним, а имена уз њих допунама њиховим, по чем би излазило да су и ти глаголи важнији од имена. Прпмери пак као : „Трава је зелена", „Он се зове Петар" противно утврђују. Допунама би се пре могли назвати даљи предмети глаголски (у 2. 3. 6. п. итд). — Не мислим да је тачно да усклици могу бити прироци, нпр.: Он онда буИ у воду, јер су то реченпце елиптичне, у којима се глагол подразумева. — Ваља рећи да ређе бива, да се прирок слаже с најближим подметом, кад их има више. — Нетачно је правило: кад су сви нодмети у чножини, или неки у множини, а неки у једнини, да се прирок управља по најближем нодмету, али и по првом у реченици. Зар и кад је ирви женскога рода? Нпр.: Вароши, села и виногради беху уништене? — Исто тако, по чем је јасно: даје у том случају ио себи јасно, да ће доћи прирок у средњи род, ако су свн иодмети средњега рода и у множини, кад је мало пре тога речено да прирок долази у мушки род, кад су сви подмети средвега рода и у једнини? — Кад су подмети бројне именице на ица, није тачно ни потиуно да глагол долази у множину, а нридев час у једнину, час у множину. Глагол долази и у једнину („петорица их дође" и „петорица их дођоше"), а кад има и придев, глагол .је или у једнини или у множини, а придев је, ако је глагол у једнипи, такође у једнини у средњем роду (петорица их је дошло), а у множини и мушком роду, ако је глагол у множини (петорица су дошли). Кад Је глагол у множини, иридев може битп и у једнини и у женском роду: петорица су догала. У г. Лалевића и нема нримера за средњи род. — Није тачно да уз збирне бројеве: двоје, троје итд. прирок ређе долази у једнину и средњи род, а чешће у множину и мушки род, него подједнако. У опште цег> овај одељак о слагању прирока с подметом треба прерадити. — У партији о именским додацима незгодно је наводити атрибуте и остале додатке уз прирокове додатке, о којима још није било говора (Мртва Марка на коњица врже). Маретић то чини, пошто је у опште дао појма и о прироковим додацима. Свакојако због тога г. г. Ст. Новаковић и Љ. Стојановић и говоре најнре о додацима подмету, па онда о прироковим додацима.