Просветни гласник

274

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

— Ж одредба аиозиције, додатка за друкчију ознаку неке речи, не чини нам се тачна, и пре бпсмо се сложили да је она уједначени додатак н да је постпозитивна. У нримерима: царица Милица и река Морава, царица и река нису апозиције него супстантивни атрибути. —• У говору о арироковим додацима најпре је требало поћи од најглавнијих — разних врста објеката. — У говору о иридевима не чини нам се тачно, да нема тачних цравила о употреби одређенога и неодређеног вида, на то показати на једном примеру, који може бити погрешан и ако је народни, и да одређени вид казује особину, којаје већ раније поменута. Није тачно ни да се поређење узима и онда, кад нема иоређења. нпр. „Тога има гамо код богатијих људи", где има поређења, само се оно не казује, него се подразумева. И то треба » јасније изразити. — Нетачно је да су иза: два, оба, три, четири, неколика именице женскога и сред. рода изједначиле 2. п. старе двојине са 1. п. множипе. Кад се том успротиве примери: два јагпета, два аилета итд., он то у ноти објашњава, да је то за то што те речи и немају множине од тога облика, него : јагањци, пнлићи. А шта ћемо с речима: два танета, ћебета, које имају и множину: танета, ћебета? Није ли боље рећи: да именице ма кога рода иза тих бројева стоје у 1. п. старе двојине, који се сад изједначио с 2. п. једн.? Придев пак у прироку код именица у жен. и сред. р. занста долази у 1. н. мн. — Непотпуно је да предлози не могу стајати пред краћим личним заменицама сем пред 4. п. ј. м. р. — на ме, за те. Треба рећи даје то за то, што су то баш прави облици 4. п. а да су дужн узети од 2. п. — Не чини нам се добро: има свршених глагола, код којих се може осетити понављање радње, али сваки пут је трајање ограничено на један трен, нпр. попуцати, испребијати итд. Боље је рећи да се у тих глагола радња извршила у ограниченом простору времена, али са вшпе подмета или на више предмета, или да се радња извршила на вшпе места једнога предмета. — Нетачно је да од трајних глагола, кад се сложе с предлозима, неки постају свршени, а неки и тада остају трајни, нпр. исилеети н износити. Тачно је да трајни глаголи, кад се сложе с нредлозима, постају увек свршени, а учестани, кад се сложе с предлозима, ако су I. степена, постају трајни, а ако су II. степена, иостају I. ст. нпр. износити, изводити. (тр.), извађати (I ст.) Јер: носити и водити су у сгвари учестани према нести и вести, који се више не говоре, али да су задржали и учестано значење, види се по овој творби. — Не чини нам се тачно ни да су бити, јесам, моИи непотпуни, а да могу битн и потпуни. Треба рећи обрнуто. — 0 свезама смо већ рекли, да није требало код њих говорити и о реченицама, а о постању свеза и њиховим врстама колико је потребно. — Није тачно: жад у реченнцп има која реч одречна, онда и глагол мора бити одречан. У ствари је обратно, што сведочи најбоље пример : То јо никакав човек, где је атрибут одречан. — Не чини нам се тачно објашњење кад, после глагола страха, долази одречан глагол, и да су то неке примакнуте упитне реченице. Бољеје објашњење у г Лукића. Треба рећи и кад то не не долази, и којим се још облицима исказују (будућим позитивним и негативним). — Није тачно да носле глагола сметања и забрањивања долазе >■ одречне реченице, а ређе потврдне. Данас је то напротив (забрањујем ти да говориш, а ређе . . . да не говориш).