Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

407

средници између истока и запада. И кад се говори о старом и новом завету (4е81атеп4ит), овај по себи без смисла израз биће разумљив тек онда, кад се схвати као погрепшо разумевање при превођењу грчке речи сИатеЈсе, којом су творци септуагинте свакојако на основи јонске језичке употребе превели реч „савез*. Исто тако као и сентуагинта не сме се ни Нови Завет по језику изоловати. И овде налазимо савремени говорни језик. Он је јако измешан га семитизмима, где су за основу узети арамејски оригинали шш где је утицај септуагинте. Али на пр. код Павла има у склопу речи по некад а у самим речима врло мало јеврејскога утицаја. За заједнички језик није у ствари била никаква несрећа, Атицизам. што ј е у се ^ е П р ИМИ0 неатичке ингредијенце; пример инглескога језика а управо већ и пример старога грчког књижевног језика показује, колико се подобност за изражавање може повећати мешавином. А што се заједнички језик и иначе удалио од атичкога, то је знак живота. Утолико се јаче мора зажалити на реакционарну струју тако званога атицизма, који настаде у 1. веку пре нашега рачунања времена и који се у сачуваној књижевности најпре показује код познатога ретора и повесничара Дионисија из Халикарнаса. Он није до душе нешто сасвим особено и нечувено у историји грчкога језика. Архајизам је од вајкада био својствен појезији. И у јелинистичком времену њоме он влада више но икад, код појединих до потпуног одрицања сваке језичке оригиналности и до срачунатог подражавања старима. Чак ни старија уметничка проза није била без нешто архајизовања. А не сме се мислити, да су се тек за време јелинистичкога доба опет сетили великих мајстора атичке књижевности. Они су и дотле једнако читани, па зацело једнако су се на њима учили језику. Ново и особено у атици•стичком је покрету то, што су сада атички језик означавали као искључиву норму, и што ни у једној врсти прозних састава, па чак ни у разговору, нису хтели допустити облике и изразе, који се не би могли наћи код атичких писаца, те је тиме вештачки повраћена у живот читава множина давно ишчезлих израза. Чак пре векова умрли дуал опет је изазван из подземног света. оцвна ати- Услуге, које нам чине учитељи атицизма својим брицизиа. жљивим упоређењем старијега и млађега језика, не смеју нас обманути у перверзности њихова рада. Главно беше то, да је од тада за увек био заустављен природни даљи развитак грчкога језика. Ко је хтео „коректно" писати, морао је писати с муком, морао је атицистички требник напамет знати или га имати поред себе. До душе није никоме испадало за руком саставити и једну само већу реченицу без додатка новијих речи или говорне употребе. А понека атицистичка закрпа опет је скинута у току векова. Ну реакционарни идеал ипак се у начелу одржавао. Весело црпење из живога говора било је ускра-