Просветни гласник

радња главног просветног савета

457

Савет усвајајући мишљење г.г. реФерената нашао је: да се овај речник може откунити ако Миниетаретво сматра да ]е откуп рентабилан. У исто доба Савет обраћа пажњу Министарству: 1) да се Министарство добро извести чије је право својине на овај речник; 2) да се, с обзиром на то што је књига штампана ван Београда, Министарство увери хоће ли му се при евентуалном откупу сви примерди предати. Г.г. Вулићевићу, Вујановићу и Старчевићу на име награде за реФеровање о овом речнику одређено је свега (90) деведесет динара. XI Саслушан је реФерат г.г. Сретена Пашића, управитеља Више Женске Школе у Београду, и Михаила Станојевића, учитеља, по мол.би Рајковића и Ћуковића, овд. књижара. који су молили да се књиге њиховогиздања: „Најбољи друг", од г. Саватија Грбића, учитеља; ,Први дечји цвркути". од г. Димитрија Глигорића-Сокољанина, учитеља, и „Ризнида", од г.г. Пере В. Јовановића и Милорада Петровића, учитеља, препоруче за поклањање ученицима основних школа о испитима и за школскс књижнице основних шкода. Тај реФерат гласи: Г,лавном Просветном Савету Прегледали смо књижице: Ризницу, од Пере В. Јовановића и Милорада Детровића, тчит., Најбољи Друг, од Савачија Грбића учит. и Први дечји цвркут, од Дим. Гдигорића—Сокољанина, које нам је уиутио Главни Просветни Савет на иреглед и одену: да ли се могу употребитиза поклањање ученпцима основних школа о годишњим исиитима, п о томе ралу нашем част нам је поднети овај извештај. У нас је већ прилично писато у педагошкпм и другим листовпма о дечјој књижевности и о томе како треба за децу писати и шта треба давати деци да читају. Према томе, сваки који жели да се лати тога иосла и да на том пољу што уради. треба цретходно да проучи: шта су п како иозвани људи о томе послу рекли и да аналпзирају принципе педагошке и литерарне по којима треба да се управљају при писању књига за децу. Реклп бисмо на првом месту да се слабо у нас о томе води рачуна. С тога се у овој врсти наиге књижевности не опажа никакав напредак. Све иде по старом. Сем тога, код нас се свако лаћа иосла иисања за децу. И онај који је позван и који је ненозван. И онај који има талента и који нема. И онај који познаје књнжевност и онај који не цознаје. То долази отуда што се тај посао добро рентира. То не бп тако требало да буде и даље. Варају се свп они који мисле да је лако писати за децу. За тај посао није довољно имати само воље и интереса већ и доброг познавања литерарних захтева, финог укуса, талента и познавања духовних моћн и духовног развитка дечјег. Слободно смемо рећи, без претеривања, да је теже писати за децу него за људе. И с тога је и у страних народа мален број добрих радника на дечјој литератури. А како ли је тек код нас?...