Просветни гласник

650

ЛРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

уопште изражавати се, па 6е то ради датински, јер су германски и романски језици тек врдо постепено израђени као средство за писмено изражавање. У другој периоди на против у главном је стало до тога, да се, кад се латински изражава, и коректно и лепо изражава. Данте а у многоме још и Петрарка пишу латинским језиком, којп би за Цицерона био у неколико неразумљив а у неколико несносно погрешан. А сам Петрарка је опет ископао изворе нијбољега латинског стила; и ко се из ових извора није јаче нанојио, наскоро не сме се више усудити да на латинском исказује мисли, ако неће да због свога стила буде исмејан као мрачњаци. Сад нестаје масе варварских речи, којима су писци средњега, века прошарали свој латински језик, било стварајући их изнова, било позајмљујући из језика својих земаља; нестаје варварских конструкција, које су такође постале или због самовољнога нагрђивања или иод утицајем народности. Па и ако по свој вероватноћи од пре једне и по тисуће година ништа више није написано на латинском језику, код чега не би Цицерон или Вергилије имали да учине граматички или стилски врло знатне замерке, ипак се с друге стране новолатинској стилско.ј вештини сме дати сведочанство, да није оскудна у радовима са изванредном елеганцијом и Финоћом. Више пута ј.е већ речено, да је баш ово, често тако Класициетжчка у ' шитација и вештачко подражавање класичноме стилу, како га је уобињен утицај. чаЈио ренесанс, одузело латинскоме језику остатак живота, шта му беше претекао и после старога доба. Могућност, да се нови појмови означе смелим новим речима, да се мисао не стеа;е у шаблоне Цицеронова периода, — укратко, могућност живога даљег развитка, у колико се он може у опште замислити код једног књижевног језика, морала се оставити и латинскоме, ако је требало да он трајно буде латпнскп као и с^мо као интсрнационални научни језик. То може најбоље научни језик. потврдити она наука, у којој је латински доиста задржао овај иоложај до данашњега дана, систематска ботаника. Смеле творбе нових речи, које се стално умножавају из грчког и латинског језичког натеријала, одбацивање сваке стилске вештине — то су знаци њеног латинског језика, али он даје Немцу могућност, да се споразуме са .Русом и Јапанцем. Ако ботаника даје позитиван доказ, да једино самовласно поступање може латински језик осиособити, да остане научни језик, класична Филологија даје негативан. Несумњиво је — дабоме иоред све веће тежње, да се научно градиво вештачки обради на матерњем језику — захтев да се пише „цицеронски" узрок томе, што чак и код Филолога јако опада склоност, да со на латинском изражавају. Филолог осећа данас више него икад раније потребу, да поред тако званих класичких периода старога доба најтачније и по ствари и по језику испита и раније и позније периоде. Природно је, да оптере-