Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

659

(Ово је и.1и притворство, и„т истинско неиознавање саме ствари. Прво је вероватније но друго). Додуше у Феодори је изнет један таки случај, где цар на иолбу младе девојке Феодоре прашта казну њеноме оду, бившем ђенералу, који је осуђен на прогонство у Сибир. Ади откуда он у Сибиру? Каква је то „народна свобода" где се људи за најмање политичке кривице осуђују на заточење у Сибир и испаштају најгрозније казне што их је човек уопште могао измисдпти? Али никакво чудо: и писац и преводилац били су дворски људи. Исаиловић је био „воспитатељ молодих Књазеј Сербски", а Коцебу један од оних писаца које Немци називају „сНе сћагак1ег1азез1;еп с!еи18сћен бсћпИз^еИег". Сродне душе, као увек, и овде су се подударил.е, и тешко је погодити ко је већи даскавац: писац или преводилац. Превод Исаидовнћев је доста добар. Стихови су му бољи него код многих ондашњпх преводилаца, пошто је и он сам био некаки песник, ако не прави, даровани песник, а оно бар из моде, јер је такво време било. Песника је у то доба иначе доста било. И књшкевник је лако могао постати сваки ко је само хтео да пише. На каквоћу се није тодико назило колико на коликоћу. Требало је само преводити „преповедчице ", или нрепевати коју иесмицу, па је књижевник већ стекао лаворов венац! Тако у Забавнику за 1834. превела је А(на) Е. О(бреновића) две приповетке сасвим обичне садржине, у оном истом досадиом маниру н пренемагању, у каквом су биле и остале приповетке Забавникових сарадиика, а у јавности отпоче читава бура од похвала. Сам уредник (Давидовић) испод прве приповетке у „примјечанију", даје ову напомену: „За преводе: „Елеонору Шеврејку", и „Огледало супружеске љубави и верности", имамо благодарити Господични А. Е. 0 младој Србкињи, и рођеној и воспитаној у среди Србије. Скромност њена није нам хтела целог нмена објавити. Међу тим не може нам забранити, да јавно не признамо, да и избор, и начин писања превода сами довољно сведоче о високим даровима ума и о карактеру њеном. Ако Гчна А. Е. 0., која сада топрв дванајсту своју годину навршује, и у напредак занимала се буде књижевннм забавама, и ако перо својеи у напредак забављала буде у преводима, то се тврдо уздамо, да ћ& не само срећно достигнути, но и нрестигнути оне две три србске списатељице, кое су досад браћи нашој у Австрији понешто писале; престигиуће ји, ако и имају оне млого више и бољи средства к удесном изражавању мисли своји, него што ји наша Преводчица има" \ (Колико неистине, коллшо ласкања!)

1 Забавник, 1834, стр. 196.