Просветни гласник

630

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИХС

Гхлавном Просветном Савету Главни Просветни Оавет нзволео нам је упутити на одену књигу: „Историја српскога народа, за средње школе" од Ст. Станојевића и Л. Зрнића, кн.игу прву. Ми смо књигу прегледали и част нам је поднети своје мишљење о њој. Општи утисак, који књига оставља кад се прочита, јесте тај: да је рађена на брзу руку, —■ јер се само тако могу објаснити неке ствари у њој и ничим другим, — да је просто нзвод из опширнога дела једнога од аутора, извод коме се с научне стране нема много замерити, али који нпје за децу нн удешаван ни удешен. По свему судећи, рекли бисмо да су писцп били сметнулп с ума за кога спремају уџбеник. Већ сама та околност довољна је да нам покаже да ли у овој књизи школа није добила оно што се хтело: аодесан и добар уџбеник за отачаствену историју. Шта више, она није успела да постане ни оно што је један од њених аутора, г. Л. Зрнић, мислио да треба да буде : ни подесна читанка „за утврђивање онога што је наставшш испрпчао", ни иодсетник који ће „код куће служити оно (!) што су ученици укратко прибележили" (Напоменама, стр. IV). Да то покажемо и докажемо, ми ћемо се осврнути само на важније ствари и изнети главније замерке које се овој књизи могу учинити и са којих ни она није одговорила својој намени, бар не у оваком облику у каквом је данас. Прва и главна мана овота уџбеника јесте: с једне стране развученост, ошпирност појединих партија, често пута и незнатнијих и од мањега значаја, нарочито у првој његовој половини, а с друге стране неодређеност и нејасност оних партија које би требало да су опширније и прегледније. Ради потврде овога, ево неколико иримера. Први одељак ове књиге говори о „Наотањивању Словена на Балканском Полуострву" и захвата 18 страна. Већ само то довољно је да покаже с коликом је опширношћу разрађен овај део. Оно што је ваљало изнети највише на 7 до 8 страна, овде је то изнето на пуних 18. Има одељака који су могли сасвим изостатп, јер су излипши а уз то исказани таким језиком и стилом као да је књига намењена ученицима бар VII или VIII разреда а не деци у III разреду средњих школа. Такви су на пр. одељци: Романска и јелинска култура (стр. 6), Словени и Јустинијан I (стр. 15), Арабљани (стр. 18), итд. Неки пак одељци разрађени су у толикој опширности и с таквим детаљима каквих нећете наћи ни у уџбеницима за ученике виших разреда. Па ипак, и поред све те опширности и развучености у овој првој половини, учени ш неће и не могу добити јасну слику ни о Словенима, ни о њиховој заједничкој отаџбини, ни о ириликама на, Балкану ире н после доласка њихова, ни о старој отаџбини српскога народа као и о његову досељењу и настањивању на Балканском Полуострву, јер у неким одељцима није казато ни оно што је требало, а у некима је поменуто чак и оно што је могло потпуно изостати. Тако на пр., у одељку „Римска освајања" (стр. 5), где се говори опширно о томе како су Римљани освајали и покорили постепено земље на Балканском Полуострву док око рођења Христова нису завладади целим полуострвом, не помиње се апсолутно нп једном речи како су Римљани уредили и поделили освојене земље и које су им главније провинције биле за пуна четира века, колико су владали целим Балканом. Требало је, дакле, изнети кратак и јасан геограФски преглед Балканскога Полуострва за владе