Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

531

рнмске, како би деци било јасније оно о чему се говори носле проиасти римске владавине и по доласку Словена на Балкан. У одељку „Романска култура на Балкану" (стр. 6), који је могао бити у пола краћи и, што је главније, за деду јасније изложен, номиње се како су „представници културе били особито велики градови по целом полуострву", а међутим писци не помињу поименце ни један једини град. Ако нашта друго, могао се иоменути бар који од градова на територнји на којој се доцније српски народ настанио. Одељак „Почетак велике сеобе народа" (стр. 8) изложен је нејасно и за децу потпуно неразумљиво. Још више то важи за одељке „Деоба римске царевине" (стр. 9) и „Византија" (стр. 10). Тако, док је у првом одељку с непотребном опширношћу испричана сама деоба, с напоменом да је „овај догађај био од светскога значаја а по нас Србе од знатних последица и у иолитичком, и у културном, и у верском погледу, што се опажа и данас", дотле се ни једном речи не казују те последице нити у чему је био значај ове деобе. И у одељцима којн говоре о Словенима и насељавању њихову на Балканском Полуострву (стр. 12—18) има сасвим излишних ствари, непотребних фраза, детаља који прегледност и јасност догађаја не само што не олакшавају но још и отежавају. Тако на пр., у место да се просто казало да се за Словене може рећи доста поуздано да је њихов тип био отворене боје, у књизи се то овако излаже: „Они су у заједници имали у главном и једнаку телесну природу. један тип, и у том су погледу били слични сродним народима. С погледом на старе изворе и на тип данашњега језгра словенскога у Великој Пољској и Белој Русији, који није имао могз г ћности да се много меша с иноплеменицима, може се с доста поуздања тврдити да је словенеки тип био отворене боје". Је ли ово језик и стил за децу? Још је гори, у томе ногледу, одељак: „Арабљани, Бугари и Франци" (стр. 18—23). Тако, где је реч о Арабљанима, ту се говори о Мухамеду и његовој вери тако опширно и тако детаљно да више нећете наћи ни у уџбеницима за историју општу намењеним вишим разредима гимназијским. По нашем мишљењу, довољно је у једном уџбенику историје српскога народа за III разред са неколико речи дотаћи се Мухамеда и његове вере, толико колико да деца имају мало појма о овој историјској личности и оснивачу нове вере. Речено је већ да у овом уџбенику има партија које су врло опширне, и ако без разлога, а има их које су несразмерно кратке, и ако то није смело бити, дакле да су писци недоследни у излагању појединих партија. Као пример за ово нека нам послужи баш поменуто пзлагање о Мухамеду и о утврђивању хришћанства међу Србима. Док се у одељку о Мухамеду сасвим оиширно говори не само о његовој личности него и о његовој вери, дотле о утврђивању хрншћанства међу Србима нема више од дваестак реди (стр. 30); док се о Мухамедовој личности и његову значају говори сасвим опширно, дотле је о словенским апостолима Ђирилу н Методију казано све у седам реди. Па још како! „Хришћанство је међу Србима тада брже ширено и због тога, што је ироповедано на словенском језику. До тога је доба словенски апостол Ђирило с братом Методијем већ био створио словенску азбуку и превео црквене књиге на словенски језик (863—64), те су њихови ученици, који су били прогнани из Моравске, проповедалп хришћанство међу балканским словенима".