Просветни гласник

36*

РДДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВВТА

543

родно, и сваког који се сели —, а у неку руку остале само оне јединке (као „чеда среће"), које су могле остати и успевати које су се родиле са одољивом природом, т. ј. чија је природа одговарала клими и иределу, у коме су способни да се користе користима, ко.је оне (предео н клима) пружају, а да сносе оне штетне утицаје, којима су изложене" (стр. 37). С тога сам мишљења да ова књига није за нашу школску омладину, јер се она њоме ничему не%е научити\ не, не само то, она јој може шкодити. И с тога је не могу иреморучитџ за откуи. Захвалан Главном Просветном Савету на поверењу, 17 маја 1909 год. Београд. ЗГил. Вукнћевпћ, проФ. Према овом реФерату Савет је дао мишљење: да се штампана књига г. Петра М. Јовановића, учитеља, 0 Босни и Херцеговини, у издању књижаре г. Л.азара Марковића, не може препоручити за откуп и за иокдањање ученидима о годишњим испитима. Г. Вукићевићу на име награде за реФеровање о овој књизи одређено је (30) тридесет динара. XI Сасдушан је реФерат г.г. Миленка Вукићевића, проФесора II београдске гимназије, и Михаида Јовића, учитеља из Веограда, о књизи „Три знаменита Хердеговда" од г. Томе II. Ораовца. Тај реоерат гласи: Г^давном Просветном Савету По одлуци Главног Просветног Савета СБр. 127, од 13 ов. месеца, прегледали смо књигу „Три знаменита Херцеговца", коју је написао г. Тома Ораовац, о чему подносимо свој извештај. Патриотска тенденција ове књиге заслужује нарочиту пажњу и признање. Од поиетка до краја ове књиге види се из сваке врсте намера иишчева: да одушеви српску омладину све три вере на борбу за ослобођење и уједињење српеког народа. Зато је и одабрао три преставника, по једног од сваке вере: Љубибратића, Мехмеда Ризванбеговића н Дум Ивана Мусића. Сви су они одлични преставници жарког патриотизма и љубави према сриском народу, а нрви и иоследњн и чувени борци и вође устанка херцеговачког. Историјска грађа, коју нам г. Ораовац износи највише у одломцима нисама, која је од њих добијао, као и догађаји, који се у овој књизи помињу познати су писцу више но осталима, те су у главном ваљан материјал за српску исторнју новијег времена. И то је и најбоља страна ове књиге. Али стил ове књиге никако није за ученике основних школа, па чак ни за ученике нижпх разреда гимназије. Изгледа, да је ове чланке писац састављао у време нашег зимушњег спремања за борбу, да се одушеве грађани све три вере на очајну борбу а да развије што јачу мржњу према српском непријатељу — Аустрији — коју писац на неколико места назива и у писмима: „ћелави ћиФутин",... „одавно би у Босну ускочио и ухватио Аију за гркљан",... „да нестане неблагодарне вјероломнице, намигуш,е и ниске сплеткашице" и т. д.